Pomoć koja život znači

Oduvek je poznato da širom sveta postoje plemeniti i dobri ljudi, a naši ljudi u rasejanju su poznati po humanosti što potvrđuje i ovaj slučaj sa Golije.

– Šta bih ja da nije ljudske dobrote i dijaspore, verovatno bih gladovao, molio za lekove i jedva preživljavao u oronulom kućerku i planinskom bespuću. Mada sam se iz rata na Kosovu vratio poluizgoreo i sav u ranama, 18 godina nisam imao zdravstvenu knjižicu, niti mogućnost da se lečim, nedostajali su mi hleb i lekovi, spasli su me dobri ljudi, čitaoci „Vesti“ i moji saborci, koji mi i danas povremeno pomažu, Bog im dao sreću i zdravlje – priča u jednom dahu Miloš Jovanović, teško bolesni ratnik sa Košara.

Ovako nas je dočekao u zabitom selu Troštice na Goliji, prilikom uručivanja donacije od 100 evra koju mu je poslao naš anonimni čitalac iz Kopenhagena.

Miloš je već pet godina štićenik našeg Humanitarnog mosta. Daleko od grada, u planinskoj zabiti, bez ikakvih primanja i pomoći, Miloš živi sa teško bolesnom majkom Rosom, koja ima karcinom i sestrom Marinom i, osim sa sirotinjom, bori se sa hormonalnim, metaboličkim i psihičkim bolestima, izazvanim preživljenim ratnim strahotama, i državom koja mu još nije obezbedila davno zasluženu invalidsku penziju.

– Hvala bogu, dobri ljudi su mi pre šest godina omogućili da se lečim na VMA, da sagradim skromnu kuću, kupim najnužniji nameštaj i bar malo poboljšam decenijama preteški život. Iako su lekari konstatovali da sam totalni invalid, nadležni tvrde da za invalidsku penziju još ne ispunjavam uslove – priča ovaj bolesni ratnik i puno se zahvaljuje donatoru iz Kopenhagena i svim dobrim ljudima koji mu, kako kaže, omogućuju da postoji i da se leči.

Vredne donacije od po 100 evra koje im je iz Salcburga u Austriji poslala porodica Kostić, poreklom iz ovih krajeva, dobile su i usamljene i bolesne bake Slobodanka Milošević i Ratka Đorđević sa Rogozne i Hamida Bihorac sa Peštera.

– Živim sama u selu Znuša, delimično sam paralizovana, jednom rukom mesim hleb, cepam drva, a po potrebi i kosim – priča usamljena Slobodanka Milošević i naglašava da se njen život znatno poboljšao od polovine prošle godine, nakon što se prvi put pojavila na stranicama Humanitarnog mosta.

Nekoliko puta je dobijala zlata vrednu pomoć iz dijaspore.

– Imam lekove, pripremila sam i male zalihe brašna, platila dug za struju. Ovu donaciju čuvaću za ogrev, hvala do neba porodici Kostić i svima koji misle na mene i nas stare i zaboravljene na Rogozni – poručuje ova starica.

Malo dalje, u selu Cvrnje takođe živi sama i bolesna starica Ratka Đorđević, presrećna je što je prošlog leta od naših čitalaca dobila veš-mašinu, a nedavno i dve donacije koje će joj omogućiti bezbrižno leto.

– Svaki dinar čuvam za lekove, nemam ni zdravstvenu knjižicu, ni izabranog lekara, sve što mi treba moram da kupim – veli ova bolesna i siromašna starica uz molbu da dobrotvorima iz Austrije prenesemo njene pozdrave i neizmernu zahvalnost.

Hvala do neba

Još stotine starih i bolesnih u ovom kraju živi od ljudske dobrote, među njima je Hamida Bihorac koja živi sama u zabitoj Krnjoj Jeli na Pešteru.

– Od dobrih ljudi iz dijaspore dobila sam puno donacija koje su mi omogućile da se prehranim i lečim i da pre tri godine renoviram i utoplim brvnaru u kojoj živim, imam i kupatilo o kome sam maštala celog svog života – veli ova starica koja je do neba zahvalna porodici Kostić.

Niko kao čitaoci „Vesti“

U planinskoj vrleti, tik uz granicu Srbije i Crne Gore (selo Stup u opštini Rožaje) živi samohrana majka Mihrija Murić koja, nakon smrti supruga Abdulaha, jedva prehranjuje i školuje sinove Enesa i Ernesa. Mada je vrstan drvoseča, sečom šume ne može da preživi, pa joj povremene donacije dobrih ljudi, poput najnovije od 100 franaka koju joj je iz Ciriha poslao zemljak Mirsad Seferović, budu spas.

– Čitaoci „Vesti“ pomažu mi duže od decenije, spasli su me Bog i dobri ljudi, kupili su mi kravu, kozu, šporet, motorne testere, frižider… Ovu donaciju čuvaju za školovanje dece – ističe Mihrija.