Hoće li Srbija ipak omogućiti izručenje svojih državljana Americi, ali i drugih koje ona potražuje zbog krivičnog gonjenja? Da je reč o „pipavoj“ problematici ukazuje već podatak da je Ugovor između Republike Srbije i Sjedinjenih Američkih Država o izručenju na čekanju već dve i po godine. Sada stiže na dnevni red.
Ministarka pravde Srbije Nela Kuburović i američki ambasador Kajl Skot potpisali su taj ugovor još 15. avgusta 2016. godine, s tim da on stupa na snagu tek nakon ratifikacije u parlamentima obe države.
A to da li će Amerikanci izručiti nekoga sa teritorije SAD Srbiji, koliko god to pisalo u Ugovoru, izaziva mnogo manju zapitanost. Možda u slučaju da u pitanju nije državljanin SAD, ali u suprotnom teško. Američka administracija, opšte je poznato, svoje državljane ne izručuje kako bi im se sudilo u drugim državama. Na prste jedne ruke bi se mogli nabrojati suprotni primeri i po pravilu je reč o onima osumnjičenim za ratni zločin, poput Azre Bašić koja je 2016. godine izručena BiH i to pošto je gotovo šest godina provela u američkom zatvoru.
Zato i ne čudi što je stavljanje predloga zakona o Ugovoru o izručenju između Srbije i SAD na dnevni red zasedanja Skupštine Srbije izazvalo reagovanja.
U prilog donošenju zakona navedeno je da je Ugovor između Srbije i SAD sačinjen po uzoru na onaj kakav postoji između SAD i Evropske unije od 2009. godine i zato što je bilo potrebno unaprediti zastareli pravni okvir saradnje između dve države i propisati nova savremena krivična dela. Novi Ugovor praktično treba da zameni postojeću Konvenciju o izdavanju krivaca, koja je zaključena između Kraljevine Srbije i Sjedinjenih Američkih Država i koja je na snazi još od juna 1902. godine.
Ima li razloga za bojazan da ovaj zakon neće u punoj meri štiti interes naših građana, pogotovo s obzirom na to da pravni sistemi dve države pripadaju različitim porodicama prava.
Već potpisani Ugovor, naime, predviđa međusobno izručenje državljana bez obzira na nacionalnost i primenjivao bi se retroaktivno u odnosu na sva krivična dela koja su u njemu pobrojana. Izuzetak je da država ima diskreciono pravo da odbije izručenje za krivično delo izvršeno pre 1. januara 2005. godine, čak iako su ispunjeni svi zakonski uslovi za izručenje koje utvrđuje sud.
U Srbiji je izručenje, pa i sopstvenih državljana, praktično moguće za sva krivična dela, među kojima su i ona koje prepoznaje savremeno doba, poput „sajber“ kriminala, pranja novca, organizovanog kriminala, terorizma…
Ugovor, međutim, propisuje da izručenje neće biti odobreno ako se ono traži za političko krivično delo. Takođe, nadležni organi obe države mogu da odbiju izručenje ako procene da je zahtev za izručenje „politički motivisan“ ili da se delo tiče „povrede vojnih dužnosti, a koje ne spada u krivična dela iz opšteg krivičnog prava“.
Bitno je i to što će izručenje radi krivičnog gonjenja biti dozvoljeno samo za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora duža od jedne godine ili teža kazna, kako prema pravu države koja moli za izručenje, tako i prema pravu zamoljene države.
Profesor krivično procesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu Milan Škulić napominje da Ustav Srbije i Zakon o krivičnom postupku ne zabranjuju izručenje.
– To može da onemogući samo Zakon o međunarodno-pravnoj pomoći i saradnji u krivičnim stvarima, koji se primenjuje ako ne postoji ugovor dve zemlje o izručenju. Gde postoji ugovor onda on važi – objašnjava Škulić za Sputnjik.
Da li će, kako to smatraju u Ministarstvu pravde, ratifikacija već potpisanog Ugovora uistinu doprineti većoj zaštiti određenih ljudskih prava i sloboda kada je u pitanju izručenje koje se može odnositi kako na okrivljena, tako i na već osuđena lica?
Advokat Borivoje Borović smatra da se radi o predlogu zakona prema kojem će Srbija biti u podređenom položaju i da se njime, praktično, udovoljava zahtevu Amerike, pre svega po pitanju slučaja Bitići.
Borović je imao prilike da se uveri kako izgleda pritisak SAD dok je bio pravni zastupnik Miladina Kovačevića, koga je sud u Beogradu krajem 2010. godine osudio na dve godine i tri meseca zatvora zbog nanošenja teških povreda američkom državljaninu u Bostonu 2008. godine. Pošto se oštećeni nije žalio presuda je postala pravosnažna, ali je 2012. godine američko tužilaštvo tražilo izručenje Kovačevića kako bi započelo krivični postupak protiv njega. Sve je ostalo samo na zahtevu, jer bi udovoljavanje tom zahtevu, kako je tada Borović objasnio, bilo suprotno važećim propisima.
Prema Borovićevom mišljenju, Srbija bi se ratifikacijom potpisanog Ugovora o izručenju našla u podređenom položaju, pošto je odavno potpisala određene konvencije prema kojima Amerikanci prilikom prolaska preko srpske teritorije, u slučaju evakuisanja vojske i u slučaju ratnih dejstava, ne podležu krivičnoj odgovornosti.
– Ovim novim zakonom bi se u konkretnim slučajevima praktično obesmislio pravni sistem na našem prostoru zato što kod nas važi kontinentalni, a u Americi anglo-saksonski pravni sistem. Onda bi pod jurisdikcijom našeg sistema bili samo propisi koje možemo da primenjujemo samo u vezi sa američkim pravnim sistemom. To nije nikakvo osnaživanje sporazuma koji je ranije postojao – tvrdi Borović za Sputnjik.
On je podsetio na slučaj Kovačević, ističući da je, uz pozivanje na neke ugovore, maltene i na običajno pravo koje postoji između Srbije i Amerike, bilo pokušaja da se on izruči Americi, ali da se u tome nije uspelo.
Da je Kovačević izručen dobio bi drakonsku kaznu, sigurno desetak godina zatvora, a ovde je sve urađeno pod uslovima koji važe za naše zakonodavstvo, kaže Borović.
– Vezati se za određeni datum, kao što je apostrofirana 2005. godina, to je suprotno svim pravnim normama. Ne može se doneti propis koji predstavlja zakon potrebe, umesto zakona koji treba da omogući pravnu sigurnost svih građana Srbije, pa i građana Amerike. U svakom slučaju, građani Amerike su potpuno povlašćeni, s tim što postoji izvesna zaštita i za naše građane – konstatuje Borović.
On objašnjava kako bi primena novog zakona važila u praksi.
– Ako bi nekoga na osnovu tog zakona izručili Americi, onda bi se tamo sudilo po američkim propisima, ali bi se po tom ugovoru o ekstradiciji mogle usloviti neke granice kaznene politike koja važi u Srbiji. Dakle, postoji izvesna zaštita, ali očigledno je ovo zakon potrebe. Suština je da se udovoljava zahtevu Amerike da se sudi ljudima za slučaj Bitići i u nekim drugim slučajevima koje naše pravosuđe nije do sada moglo da reši – nedvosmislen je Borović u izjavi za Sputnjik.
