Plakao sam u Dečanima

Kada sam zakoračio u manastir Visoki Dečani, prvi put posle 15 godina, suze su same počele da teku. Ljudske suze. Okrenem se oko sebe i vidim da plaču i vladika Teodosije, moji saradnici… Teško je objasniti taj osećaj. Osećate se kao da lebdite, kao da niste na zemlji…

Dugo je trebalo nekadašnjem načelniku Generalštaba Vojske Srbije, generalu Ljubiši Dikoviću da nastavi. Sedeli smo i ispijali hladnu „šljivu“ u hladovini terase njegove porodične kuće u selu Zbojštica, na Zlatiboru.

Ovo mesto je definitivno lakše naći po pitanju: „Gde živi general?“, nego svom nazivu.

General je tu već tri godine. Od kada je otišao u penziju. Vratio se na dedovinu s koje je otišao u uniformu sa nepunih 15 godina.

Bolne uspomene

Pitanje o Kosovu je bilo među najtežim. Zato mu je i dugo trebalo da nastavimo razgovor. Kaže, slike su ga vratile na Kosovo. Prvo na 1999, a zatim 2014. godinu.

– Najteži period moje profesionalne karijere je bez sumnje bio rat na Kosovu. Veoma težak je osećaj kada pred vašim očima ljudi polažu svoje živote za odbranu otadžbine i slobode. Petnaest godina kasnije te slike su mi se ponovo javile kad sam išao za Prištinu, na redovan sastanak sa komandantom Kfora, generalom Salvatorom Farinom. On je bio prvi komandant Kfora koji je ponudio nekom srpskom oficiru da poseti neki deo Kosova po svojoj želji. Naravno da nisam imao dileme da to bude manastir Visoki Dečani. Otišli smo zajedno, helikopterom, i zaista nismo imali i najmanji problem. A čudan je bio osećaj kad sam te 2014. prvi put stupao na tlo Kosova posle 1999. U isto vreme pomešani tuga i radost. I danas imam isti takav osećaj prema Kosovu. Radostan sam što i dalje ima Srba, jer to su zapravo naši najveći junaci. Moramo shvatiti da dokle god na Kosovu bude Srba tada će biti i nade da nešto može da se učini – poručuje general Ljubiša Diković.

Pitanja u vezi sa Kosovom su bila na kraju. Nekoliko sati ranije zatekli smo ga u radničkom kombinezonu i staroj vojničkoj košulji kod kazana za rakiju.

– Je l’ se to peče šljiva – pitamo.

– Kakva šljiva?! Kajsija – odgovorio je odsečno.

– Rano je i za šljivu i za dunju. Mada, ako ne bude bilo kiše, teško ću ove godine šta ispeći, možda za kazan, dva.

Uniforma kao sudbina

U voćnjaku nema čega nema, a jedan deo dvorišta ukrasila je i vinova loza.

– E to je zasluga moje gospođe Milice. Ona je iz Dalmacije, iz Benkovca. Morali smo nekako da spojimo Zlatibor i Ravne Kotare, odnosno sever Dalmacije. Tamo smo se upoznali, zavoleli i ta ljubav traje do današnjih dana… Kad sam završio Akademiju prvi raspored mi je bio u Primorsko-pomorskoj oblasti koja je ranije bila Četvrta armija. U to vreme se nije odmah određivala i kasarna gde ću službovati tako da mi je prva asocijacija bila Split – komanda, plaža sunce… Kada su mi saopštili da idem u Benkovac prvo što mi je prošlo kroz glavu bilo je: „A gde je to?“. Dugo sam putovao vozom i sećam se da sam stigao po mraku. Izašao sam iz voza, a oko mene ničega. Pomislih: „Gde dođoh“ – priseća se.

Dok razgledamo imanje general nam pokazuje rukom i da je na svega nekoliko kilometara dalje selo Drežnik, gde je rođen mitropolit skopski Josif (Cvijović) koji je tokom Drugog svetskog rata menjao zarobljenog srpskog patrijarha Gavrila (Dožića) i odigrao veliku ulogu u spasavanju Srba. Nabraja još neke arhijereje koji su rođeni na tim prostorima. Priznaje da je ipak mnogo više bilo onih koji su između mantije i vojničkih čizama odabrali ovo drugo.

Zato se slobodno može reći i da je Zlatibor generalštab u malom – mesto sa najviše generala u odnosu na bilo koji drugi deo Srbije.

Teško ih je sve pobrojati, pa ni generalu Dikoviću ne ide najbolje. Prvog koga se setio bio je armijski đeneral Krsta Smiljanić, komandant čuvene Drinske divizije, a onda je počeo da ređa i druge. Kad je taj spisak uveliko premašio dvocifrenu brojku, odustali smo od brojanja.

– Ljudi iz ovog kraja su posvećeni svojoj profesiji, i tu ne mislim samo na one koji su odabrali vojnu službu, već je tako i kod drugih profesija. Ovo su brdsko-planinski predeli gde se ljudi rano očeliče. Od malih nogu je to stalna borba za život.

Saznajemo i da vojničku uniformu nije obukao nimalo slučajno. Mnogi su mu preci Solunci, ali i učesnici ostalih ratova. Svaka je priča za sebe, ali izdvajaju se dve o potresnoj sudbini pradede i dede, kojima se ni danas ne zna grob.

– Pradeda sa očeve strane, Veselin, obukao je uniformu kada je počeo Prvi svetski rat. Kod kuće je ostavio malog sina. Otišao je u rat i više se nikad nije vratio. Godinama smo tražili bilo kakve informacije o njegovoj sudbini sve dok nam jedan sveštenik nije doneo neku knjigu u kojoj stoji da je otpušten iz Užičke bolnice na proleće 1915. I to je poslednje što se o njemu zna.

Žito za Vidovdan

Ništa manje potresna nije sudbina ni njegovog dede Dragana. Bio je početak okupacije Srbije, a on u grupi revolucionara koji su sa Slobodanom Penezićem Krcunom odlučili da krenu u „šumu“.

– Kako to običaji nalažu u ovom kraju kada se ispraća u rat, to veče se posedelo, pojelo i popilo i on je to jutro krenuo. Stigao je do Požege kada su ga uhapsili žandarmi. Odmah je prebačen u logor na Banjici i tu je bio do 1942, kada su ga transportovali u radni logor kod grada Botn, na severu Norveške. Hitler je u to vreme tamo gradio puteve. Po našim saznanjima, on je u tom mestu 1943. godine i streljan, dok je prema nekim norveškim izvorima preminuo u zatvorskoj bolnici i tu i sahranjen. U više navrata sam molio tadašnjeg vojnog izaslanika Norveške da mi neko bar slika to grobno mesto, ali nikada nisam dobio tu fotografiju – priča general Diković.

Zbog toga svakog Vidovdana, kada se slavi i praznik Svetog velikomučenika kneza Lazara i svetih srpskih mučenika, sa suprugom nosi žito u crkvu – i za sve znane, ali i sve one neznane junake Srbije među kojima su i njegovi preci.

Otkriva i da svake nedelje sa suprugom prisustvuje liturgijama u seoskoj crkvi.

– Malo nas je, pa je na službi tek tridesetak duša, ali je bitno da smo tu, da ima ko da se prekrsti i kaže „Amin“.

Sećanja na Sarajevo

General Diković je polaznik 24. klase Srednje vojne škole u kasarni „Maršal Tito“ u Sarajevu.

– Ta generacija je ostala jedinstvena sve do današnjih dana. Okupljamo se, nismo zaboravili jedni druge. Šalimo se da smo bili toliko mladi da smo igračke zamenili puškama i to nije daleko od istine. Sa 15 godina sam otišao na školovanje i uniformu nisam skinuo do pre tri godine kada sam otišao u penziju.

Ispostaviće se da će 26 godina kasnije general prvi put gledati rat svojim očima. U Centru vojnih škola, u kasarni „Maršal Tito“ te 1991. godine bio je komandir pitomačke čete na Vojnoj akademiji, smer pešadija. Rat u Hrvatskoj je uveliko besneo i bilo je samo pitanje trenutka kada će se preneti i na Bosnu i Hercegovinu.

Pitamo ga da li je i on smatrao da se taj rat može izbeći, kao što je verovao tadašnji komandant tadašnje Druge armije, general Milutin Kukanjac.

– Bilo je to mnogo teško vreme i siguran sam da je i on znao da je gotovo nemoguće izbeći sukobe u Bosni. Smeta mi što se danas o njemu i njegovoj istorijskoj ulozi ne govori realno, ne ističu se mnoge dobre stvari koje je tada uradio, već se posmatra isključivo kroz prizmu dešavanja u Dobrovoljačkoj ulici. Sada mu mnogi zameraju zašto je bio na čelu kolone, a ne u sredini ili na začelju i mnogo toga još, a previđa se da je u masakru nad vojnicima JNA politika zapravo odigrala ključnu ulogu. Mnogima iz tog vremena nije odgovaralo da se komanda Armije bezbedno izvuče iz Sarajeva. Mnogi su govorili da rade na miru, a zapravo su se pripremali za rat.

U samostanu nisu dobili ni čašu vode

General Ljubiša Diković kaže da se raspad SFRJ mogao naslutiti još osamdesetih godina. Prepričava događaj iz Benkovca.

– Bila je neka vojna vežba i moja četa je ostala bez vode. U blizini je bio katolički samostan i odem tamo do kapije, predstavim se nekom fratru i zamolim za vodu. Ništa mi nije odgovorio, ni može, ni ne može. Samo se okrenuo i otišao.

Nema predaha

Mada je već tri godine u penziji, general Diković priznaje da još nema vremena za odmor.

– Ono lepo što vojska nauči čoveka je da nema mesta za odmor i lenčarenje. Posebno nema pauza kada se radi, već se uvek koristi za pripremu sledećih aktivnosti. Tako sam i ja sebi organizovao penzionerski život da od jutra imam čime da se zabavim i da što manje pauziram.

Gosti uvek dobrodošli

Tokom naše posete, generala Dikovića su obišle nekadašnje kolege, rođaci na proputovanju na more, prijatelji…

– Uvek je puna kuća, jer su gosti u ovim našim krajevima uvek dobrodošli. Uostalom, i kroz vojnu službu čovek nauči da poštuje druge ljude, a kroz domaćinsko vaspitanje nam je već usađeno da poštujemo goste. Puno mi je srce što me i posle tri godine moje kolege nisu zaboravile, javljaju se, dolaze. To je lep osećaj u srcu da vas neko poštuje, kao što je lep osećaj da vi poštujete druge. To barem ništa ne košta. Hajde da se poštujemo i uvažavamo i biće nam svima daleko bolje – poručuje general Diković.

Odbrana Šapca

General Ljubiša Diković ostaće upamćen i kao načelnik Generalštaba koji je tokom poplava 2014. otišao tamo gde je najteže i sa svojim vojnicima branio od potopa. Ne prihvata da je najzaslužniji što je tada za dlaku izbegnuta istorijska katastrofa.

– To je bila zasluga naše Vojske, ne moja. Hitnost situacije je zahtevala angažovanje Vojske i to je i urađeno. Ali ne treba nikada zaboraviti da su i građani Šapca bili na visini zadatka i da su nam se brzo priključili kao i građani iz ostalih delova Srbije. To jedinstvo je pokazalo da smo najsložniji kada je najteže – ističe general Diković.

Ko ne traži mnogo – ima sve

– Zdravlje služi i onda čovek sve ima. Ko ne traži mnogo – ima sve. Ne treba biti megaloman, već živeti u uslovima kako se može i raditi koliko se može i to je sva filozofija. Ako čovek želi nešto što ne može da dokuči tada ulazi u problem. Zato uvek treba realno proceniti svoje snage i mogućnosti, definisati ciljeve i to je sve. To je tako jednostavna, a primenjiva taktika u svakom segmentu života. Zato je vojska bitna i zato je vojska škola života. Ne da bi neko znao da namesti krevet, već da bi naučio ovu životnu filozofiju – objašnjava nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije.