Piksi vraća na pravi put

Goran Stevanović Plavi je osamdesetih godina prošlog veka u bivšoj Jugoslaviji smatran za jednog od najtalentovanijih fudbalera.

Projektovan je za kapitena Partizana, ali dva puta su mu oduzimali traku iz banalnih razloga. Prvo da bi tadašnji trener Ivan Golac udovoljio Milku Đurovskom, a posle su i čelnici kluba loše protumačili jednu njegovu izjavu.

O Crvenoj zvezdi nikada ružnu reč nije izgovorio! Izuzetno poštuje crveno-bele i zavidi večitom rivalu što je umeo na poseban način da lansira svoje zvezde u zvezde! Revoltiran je zbog toga svojevremeno izjavio da je bolji fudbaler od Piksija Stojkovića. U eri velike dominacije crveno-belih nije želeo ulogu epizodiste:

– Bio sam mlad i ponesen emocijama. Fudbaleri crveno-belih su imali privilegovan medijski status, a Partizan se nije ni trudio da svoju decu gurne u prvi plan. U Crvenoj zvezdi su svoje fudbalere dobro znali da predstave u javnosti. Prosinečki i Stojković su posle šest meseci na „Marakani“ postali vedete jugoslovenskog fudbala. Zaslužili su to, nije sporno. Ali, i Partizan je imao vrhunske igrače koji zbog inertnosti ljudi u klubu nisu imali adekvatan tretman. Vlado Čapljić i Milko Đurovski su dolaskom u Humsku automatski izgubili status reprezentativca. Za to je kriv Partizan i njegova politika po kojoj smo svi isti. Sramota je da jedan Moca Vukotić ima samo 14 mečeva za državni tim.

Crvena zvezda ima pet svojih zvezda, a Partizan nijednu. Kada sam postao trener crno-belih iz tog razloga sam insistirao da se Saša Ilić vrati u klub. On je bio protiv, ali sam bio uporan. Sale je sa tih 800 utakmica ispisao istoriju i postao legenda. Možda bi on mogao da bude prva Partizanova zvezda kad do sada niko nije, a kandidata je mnogo!

Asovi čine klub velikim

Da su klubovi prepoznatljivi po velikim igračima Plavi Stevanović je potkrepio sledećom činjenicom:

– Znate li da su ljudi iz Mančester Junajteda, pre dve godine kada su došli u Beograd na utakmicu Lige Evrope protiv Partizana prvo pitali gde je i šta radi Milutin Šoškić. Klub ne sme da se odrekne igrača, koji su obeležili njegovu istoriju. Oni ga čine velikim, a ne šerpe i lonci u trofejnoj sali. Pehar kao pehar nema nikakvu vrednost.

Nekada odlični vezista vatreno krštenje u dresu prvog tima imao je protiv skopskog Vardara:

– U derbijima omladinske lige skrenuo sam pažnju na sebe. Prelazak u seniorski sastav doživeo sam kao ostvarenje dečačkog sna. Za mene je Partizan bio početak i kraj svake fudbalske priče. Imao sam svega 16 godina, bilo je bitno da me stariji saigrači prihvate kako treba. Oni su to učinili sa toliko ljubavi i emocije, da sa ove vremenske distance mogu da kažem da su Moca Vukotić, Ješić, Klinčarski i ostali najzaslužniji za moj uspeh u životu. Protiv Vardara nikad nije bilo lako naročito u Skoplju. Sećam se da smo u šampionskoj sezoni primili pet „komada“ na gostovanju u Makedoniji. Jednom nas je Dragan Mance spasao sa dva gola, malo je nedostajalo da i tada prođemo sa „čistom petardom“.

U Partizanu ste proveli osam godina i osvojili dve titule šampiona Jugoslavije?

– Oba trofeja su mi podjednako draga. Možda je prva titula za nijansu draža, pošto sam tada izgradio sebe kao ličnost i igrača. Partizan je u to vreme počeo da dovodi ozbiljna pojačanja, istinske zvezde prelaznog roka. Imali smo moćan tim i prava je šteta što nam nisu dozvolili da dva puta igramo u Kupu evropskih šampiona. To je bio šampionat gde su poništavani rezultati poslednjeg kola, a u naredni smo ušli kažnjeni minusom od šest bodova. Titule su na kraju, ipak, pripale Partizanu, ali su u međuvremenu u Kupu šampiona igrali Crvena zvezda i Vardar.

Osvajanje Kupa Jugoslavije čekanog više od 30 godina pratili ste iz lože na stadionu u Humskoj u vojničkoj uniformi?

– Bilo je mnogo šokova u Kupu, ispadali smo od ekipa koje su bile totalni autsajderi. Uvek se nameste Rijeka, Dinamo Vinkovci, Galenika ili Iskra Bugojno. Sećam se te eliminacije od Iskre. Bio sam rezerva i ušao u drugom poluvremenu. Oni su imali fantastičnog Miralema Zjaju, poigravao se sa nama. Tada je svaki tim, čak i u Drugoj ligi, imao nekog majstora fudbala. To je što bi danas rekli moderna „desetka“, igrač koji veze po terenu. Uzeo sam odsustvo i došao da ispratim finale i bodrim klupske drugove da konačno donesemo dugo čekani trofej u naše vitrine. Odigrali su sjajno. Deklasirali su Velež, u to vreme jednu od boljih jugoslovenskih ekipa sa 6:1. Bili smo svi presrećni posle meča. Ostvarili smo san mnogih generacija pre nas, koje dugo nisu uspele da podignu ovaj trofej.

Milko igrač za Real Madrid

Bili ste cimer sa Milkom Đurovskim, u to vreme jednom od najvećih zvezda jugoslovenskog fudbala?

– Čudo od igrača! Da je bolje razmišljao, završio bi u Real Madridu, a ne u Groningenu. Tada mi je smetalo što mediji više pišu o njegovim skandalima, nego o mojim dobrim partijama. „Izlomim“ se, igram dobro, dajem golove, asistiram… Stalno sam bio među najbolje ocenjenima na svojoj poziciji u ligi. Izaberu me u tim sezone, samo smo Davor Šuker, Peđa Mijatović i ja uspeli da izborimo mesto u idealnoj ekipi, među osam fudbalera Crvene zvezde koji su harali u to vreme. Međutim, u novinama se piše samo o Milku, a o meni ni reč. Pošto smo bili cimeri, jednom prilikom mi je rekao: „Brate, kad ćeš jednom da shvatiš suštinu? Ti gineš 90 minuta, ja uradim dve fore sa loptom, napravim gaf van terena i eto me na naslovnim stranama svih novina.“ Bio je vrhunski golgeter i igrač za koga nije bilo tajni. Ali, mrzelo ga je da ozbiljno trenira. Kad god smo imali kondicioni trening, on se uhvati za ložu i hramajući ode u svlačionicu.

Kao kapiten ekipe uvek ste ga uzimali u zaštitu kod trenera?

– Zanimljiva situacija dogodila se pred put u Glazgov na revanš protiv Seltika. Na spisku igrača nije bilo Milka. Znao sam ga u dušu kakav je. Imao je u to vreme privatne probleme i neodlazak na meč bi ga ubio. Siguran sam da nije igrao protiv Seltika, Milko bi propao kao fudbaler. Kao kapiten, imao sam moralnu i ljudsku obavezu da reagujem. Odem kod trenera Golca u kancelariju i kažem: „Ako ne ide Milko, ne idem ni ja!“ Otišli smo u Škotsku, a Milko na terenu sa kapitenskom trakom, dok sam ja ostao na klupi. Platio sam ceh zbog emocije, bunta i želje da isteram pravdu.

Skupa cena iskrenosti

Nije Plavi bio cvećka. Oštrim jezikom i mladalačkim buntom, često je stajao na žulj autoritetima, pre svega trenerima Fahrudinu Jusufiju i Ivanu Golcu:

– Sada smatram da je Jusufi jedan od najboljih trenera u istoriji Partizana. Mnogo je uticao na moj napredak. Zvao me je umetnikom. To sa njim nije bio sukob, već nesporazumom nastao mojom ishitrenom reakcijom, dok me nije ubedio u svoju filozofiju. Celog života igrao sam levu polutku, a on me stavi na desnu stranu. Mladom, proradila mi je sujeta i počeo sam da se bunim. Tada sam shvatio šta znači kada trener ima iskustvo i viziju. Pozvao me je i rekao: „Kada driblaš po levoj strani, tebi je gol mali, a kada to radiš po desnoj, onda je ogroman“. Fenomenalno objašnjenje sa tako malo reči. Na novoj poziciji u polusezoni postigao sam osam golova i bio najbolji igrač crno-belih. Sa Golcem sam imao već pominjani sukob zbog Milka Đurovskog. Danas sam sa njim u dobrim odnosima. Dovoljno sam kažnjen što nisam igrao jednu od najvažnijih utakmica u istoriji Partizana. Ipak, jedan je Miloš Milutinović. Ozbiljan gospodin, veliki stručnjak. Njegova teorija je da pravi fudbalski strateg mora da bude maher u šahu. Sa loptom je pravio čuda. svaki njegov potez je odisao šmekom i majstorstvom.

Reprezentacija je rana koja ga i dalje peče i neće da zaraste?

– Nisam imao dlake na jeziku i stalno sam ukazivao na anomalije u jugoslovenskom fudbalu i kako se biraju reprezentativci. To me je skupo koštalo. Odigrao sam samo jednu prijateljsku utakmicu u seniorskoj selekciji. Protiv Austrije u Lincu zamenio sam Piksija i to su mi je jedinih pet minuta u nacionalnom timu. Sa Olimpijskim timom izborim odlazak u Seul. Planski nas pošalju u vojsku da bismo bili spremni za Mundijal 1990. Dejo Savićević, Pančev, Boban, među njima i ja, svi odu na Svetsko prvenstvo, osim mene. To me je jako povredilo, ispao sam žrtveno jagnje.

Srbija je dobila novog selektora. Može li Dragan – Piksi Stojković da povede nacionalni tim stazom uspeha?

– Dok sam radio kao trener u Kini, često smo išli na ručak. Vanserijska klasa! Definitivno ima viziju i može da bude fenomenalan trener. Igrača možete da kupite, ali harizmu ne. To je nešto što čovek nosi u sebi, a on je ima napretek. Mislim da će reprezentaciju vratiti na pravi put – smatra Plavi, kome ni mali fudbal nije bio stran, pa je sa zemunskom ekipom Džidže u kojoj su bili njegovi saigrači iz Partizana Miodrag Ješić, Rade Radulović, Aco Trifunović… osvojio brojne trofeje.

Moca institucija

O legendarnom kapitenu crno-belih Momčilu Vukotiću, Stevanović priča sa velikim poštovanjem:

– Moca je bio vrhunski, jedan od najboljih u istoriji jugoslovenskog fudbala. Deluje kao miran tip, ali na terenu je umeo da bude prznica. Jednom prilikom je saigrača uhvatio za uvo, jer je mnogo driblao i nije dodavao. Mislim da je to bio Ilija Zavišić, nisam siguran. Uradio je to iako su bili najbolji prijatelji, ali nema šale na utakmici. Vukotić je bio pojam i ogroman autoritet. Kada zaboravi torbu u svlačionici mi mlađi smo se lomili ko će da mu je donese.

Fljamurtari najteži poraz

Najveći neuspeh u karijeri Stevanović je doživeo, kada su crno-beli u Kupu UEFA eliminisani od Fljamurtarija:

– Bili smo za klasu bolji od Albanaca. U Beogradu smo se bukvalno igrali sa njima. Stvarali smo šanse jednu za drugom i promašivali Milko, Uške Vučićević, Vokri… i ko zna ko još. Nije mi ni danas jasno, kako već na poluvremenu nismo vodili bar sa pet razlike. Kada se propuste tolike prilike sledi kazna. Šut sa 40 metara za šok i eliminaciju, koju sam jako teško preboleo. Tokom utakmice došlo je do konflikta između Milka i trenera Fahrudina Jusufija, koji ga nije baš gotivio. Zamenio ga je posle pola sata. Milko je ljut otišao sa stadiona, nije ni gledao drugo poluvreme. On je bio specifičan, ako nije u sastavu, uđe u svlačionicu i kaže: „Ajd, sve najgore danas.“

Odbio ponudu Dinama

Stevanović je imao ponudu da pređe u Dinamo Zagreb. Ponuđen mu je trosoban stan u Beogradu, automobil i polovina sume koju je Radmilo Mihajlović dobio za prelazak iz Željezničara na Maksimir:

– Kao dete Partizana, nisam imao osećaj koliko vredim. Razgovore koje sam vodio sa Zajecom, su mi otvorili oči. Da sam prešao u Dinamo, imao bih totalno drugačiju karijeru. Ne samo da bih zaradio, nego bih dobio na popularnosti i tržišnoj vrednosti. Garantujem da bih odigrao 50 mečeva za nacionalni tim i sigurno išao na Mundijal u Italiju. Na kraju sam ostao za mnogo manje novca, pošto je pobedila je ljubav prema Partizanu koja nikada nije ni bila sporna. Kao omladinac imao sam i ponudu Crvene zvezde, ali me nije zanimala. Hteo me je i Hajduk, ali Dinamo je bio najozbiljnija varijanta, bili su vrlo konkretni. Ostali smo u prijateljskim odnosima, nisu mi zamerili. U to vreme dva kapitena Partizana trebalo je da idu u Zagreb. Osim mene i vaterpolista Igor Milanović. Digla se „frka“. Igor je otišao, a ja sam posle konsultacija sa predsednikom kluba Mirkom Marjanovićem promenio odluku. On je bio šmeker. Znao je šta me muči, pozvao me u svoju firmu i obećao mi da će Partizan iz korena promeniti odnos prema svojoj deci. Nažalost, čini mi se da do danas nije!

Pohvale od Stoičkova

Nije otišao na Svetsko prvenstvo u Italiju, ali je utehu našao u inostranom angažmanu u Španiji:

– Trebalo je da budem prvi fudbaler sa ovih prostora koji je otišao u Južnu Koreju. Međutim, slučajni susret sa trenerom Gojkom Zecom je sve promenio i završio sam u Osasuni. Imali smo odličnu ekipu igrali u Kupu UEFA gde smo izbacili Slaviju i Štutgart. Trebalo mi je godinu dana da se naviknem na njihovo shvatanje fudbala. Oni su ekipa koja nije imala šampionske ambicije. Bilo im je bitno da sačuvaju svoju mrežu, pre nego da postignu gol. Tako nije bilo problema kada smo igrali protiv velikih ekipa, jer smo kod kuće bili nezgodni za favorite. Real smo čak pobedili i uzeli im titulu, pošto je Barselona trijumfom na Tenerifama u poslednjem kolu stigla do trofeja. Sećam se reči Hrista Stoičkova, koji mi je prišao pre utakmice i rekao: „Bratko, šta ti tražiš u Osasuni?“ Najzanimljiviji mečevi su bili protiv Logronjesa. Oni su tada igrali satelitski fudbal – lopta nije pala na zemlju! Iskrivim vrat tokom meča gledajući gde je lopta.

Trenirao ga Murinjov otac

Iz Španije Plavi se preselio u susedni Portugal. Promenio je nekoliko ekipa, a u Setubalu mu je trener bio Feliks Murinjo, otac čuvenog Žozea:

– Pokojni Feliks je za razliku od sina bio aktivan fudbaler, odlično je branio. Sjajan čovek, ostajali smo posle treninga i radili na nekim detaljima. Voleo me je i često smo pričali o fudbalu. Kada sam ga pitao za sina koji je u to vreme radio kao prevodilac Bobija Robsona rekao mi je: „Zapamti, sve će ih prevariti i biće najbolji trener na svetu.“ Žoze je pametan, više je psiholog, nego strateg. Probio se tako što je danima molio Van Gala da mu dozvoli da vodi drugi tim Barselone na nekim nebitnim prijateljskim susretima. Igrom sudbine, prvi koga je prevario, bio je upravo Van Gal u finalu Lige šampiona 2010. U Setubalu sam imao jedan od najvećih ugovora u karijeri. Izbacili smo Benfiku u Kupu, ali smo u prvenstvu igrali slabo i ispali iz lige. Život u Portugalu je najlepši period moje inostrane karijere. Zvali su me „prva leva noga portugalskog fudbala“. I danas, kada pomenete moje ime u Portugalu, prva asocijacija je „levonogi plavušan“. Zvali su me Benfika, Porto i Sporting, ali je trebalo da uzmem portugalski pasoš. Nisam to želeo da uradim iz patriotskih razloga.