Pavlov vapaj niko nije čuo

Dugogodišnji direktor Arhiva i Biblioteke Mitropolije crnogorsko-primorske, doktor istorijskih nauka, dr Pavle Kondić važi za jednog od najboljih poznavaoca istorije Srpske pravoslavne crkve. Autor više od 300 naučnih radova i stručnih knjiga publikovanih mahom u inostranstvu, Kondić je nedavno objavio drugo, dopunjeno izdanje monografiju o životu arhimandrita Varnave (Gvozdenovića), dugogodišnjeg igumana manastira Sopoćani, Mileševa i Savina.

U razgovoru za „Vesti“, dr Kondić koji je i monah manastira Stanjevići kod Budve, objašnjava da se kroz životopis oca Varnave preslikava i sudbina Srpske pravoslavne crkve od kraja Drugog svetskog rata, a da čitav 20. vek za Srpsku crkvu i narod ima obeležje „genocida biblijskih razmera“.

– Srbi su po mnogo čemu u 20. veku doživeli apokaliptično stradanje. Najpre sa 1,3 miliona srpskih glava koliko je odneo Veliki rat i bezmalo isto toliko, koliko je odneo Drugi svetski rat. Međutim, kada se ovome doda i fizičko i duhovno stradanje koje je nastavljeno i posle Drugog svetskog rata, tada se, bez preterivanja može govoriti o biblijskoj kategoriji stradanja srpskog naroda u prošlom veku.

Aždaja i dalje bljuje vatru

Nije li prejaka tvrdnja o „biblijskim razmerama“ stradanja srpskog naroda?

– Uz ono fizičko, gde leti glava, imamo i ono koje nije samo mučeništvo u krvi, već i mučeništvo savesti svih onih osoba koje su stasavale u životu sa živom ranom da nikada nisu upamtili oca ili majku ili brata zato što su bili žrtve rata i poratnog doba. To je produženo stradanje. Ali, postoji i stradanje naše kolektivne svesti o duhovnom i istorijskom nasleđu. Tu je, u poratnom periodu, apsolutnu odgovornost imala komunistička ideologija, koja je, preko nasilja i krvi, ušla u sve pore društvenog života bivše države. Krvoproliće rata, koji je vođen na prostorima bivše Jugoslavije tokom poslednje decenije 20. veka, najgori je pokazatelj i potvrda demonske ideologije koja je vladala prethodnih 60 godina. Nažalost, i sa promenama koje su donele prve godine 21. veka, nastavilo se nasilje nad dušom i svešću srpskog naroda u drugom, ali jednako pogubnom vidu. U periodu posle 2000, ubijanje duše i svesti, sadašnjosti i budućnosti srpskog naroda nastavilo se kroz socijalnu nepravdu „tranzicije i privatizacije“ koja je zamaskirana kroz različite rijalitije i nametanje svih onih sadržaja koji su otrov za dušu i svest naroda. Mada su se tome suprotstavljali i SPC, i najumnije glave iz SANU i intelektualnih krugova, to trovanje je nastavljeno. Uz takvo, svakodnevno mentalno trovanje i razaranje naroda ne treba da vas čudi što je veoma malo mesta za srpsku istoriografiju i teme iz našeg duhovnog i istorijskog nasleđa. Mediji u privatnim rukama, u pomami za zaradom, nameću primat ličnostima iz raznih rijalitija koji su čiste dušegupke. Zar vam treba veći pokazatelj kolektivnog moralnog sunovrata od milionskog auditorijuma koji, danju i noću, prati blasfemične rijalitije koji svojim sadržajem udaraju u same temelje evropskog hrišćnskog nasleđa i moralnih postulata?! Prebrojte koliko je stotina hiljada primeraka knjiga prodato od nesretnih autora poput Žarka Lauševića, koji je žrtva svog karaktera ili Kije Kockar, suzdržaću se od komentara njenog moralnog profila. Na takvoj literaturi ne sme da se formira svest jednog naroda, a posebno ne mladih. Nažalost, ima još gorih primera – pokazatelja moralnog i duhovnog sunovrata našeg naroda. Crkva, po svojoj savesti i mogućnostima, radi sve što je u njenoj moći da ublaži ovako pogubno stanje.

Jedan od razloga je i taj što su se Srbi dugo godina stideli svoje istorije. Slažete li se sa tom ocenom?

– Oprostite, ali teška je reč „stideti“, ne bih je mogao prihvatiti. Na svim svojim istorijskim i duhovnim prostorima, srpski narod je bio najveća žrtva komunističkog režima i na tim prostorima ta aždaja još uvek ujeda, bljuje vatru iz čeljusti i peče srpsko duhovno biće. To se danas najbolje može videti u Crnoj Gori. Ali se vidi i bujanje i procvat Istine i Pravde Božje koje narod, sa ikonama i krstovima, pronosi u litijama i saborima uz oltar Hristov. Ova komunistička, bezbožnička aždaja, obučena u nacionalističke odore razara srpsko duhovno i narodno biće i na istorijskim i duhovnim prostorima gde su živeli i dalje žive Srbi poput Hrvatske, Slavonije, Dalmacije, Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije, Raške i danas zvane Severne Makedonije. Ni dan-danas ne možemo da se oslobodimo ideologije „vukovarskog“ ili kojeg god hoćete kongresa Komunističke partije održanog pre Drugog svetskog rata ili potom, kada je usvojena floskula o velikosrpskom šovinizmu i monaho-fašističkoj diktaturi, iako je kralj Aleksandar stradao upravo od ruke fašista. Nažalost, u tom zlom, otrovnom i ubilačkom nasleđu komunističke ideologije i krvavih ruku kojim su satirani srpska duhovnost, istorijsko i nacionalno nasleđe, umnogome je pomagala i doprinosila i srpska ruka. Savremena istoriografija je bogata nizom knjiga u kojima je detaljno opisano stradanje srpskog naroda upravo po toj – ideološkoj osnovi i tokom rata, ali i u posleratnom periodu kroz razna suđenja i egzekucije sa ili bez formalnog suda. Na taj način je i naš crnogorsko-primorski mitropolit Joanikije Lipovac ostao bez groba i mramora u julu-avgustu 1945. i to tu negde na Bukulji kod Aranđelovca. Više od stotinu sveštenika otišlo je Bogu na istinu kao žrtve komunističkog terora i genocida upravo tih dana.

„Blagostanje“ plaćeno životima

Mnogi se neće složiti s ovim mišljenjem. Zapravo je sve više ljudi koji tvrde da se u vreme Tita najbolje živelo?

– Kada mitropolit Amfilohije kaže: „Više je nama komunizam učinio zla za 50 godina, nego Turci za 500“, tada vam je jasno o kakvim razmerama tragedije je reč, a da je pritom, barem kada je reč o Crnoj Gori, ta pošast nastavljena do danas. Kada se ovo govori, treba imati na umu ne samo gola ubistva i genocid koji je Komunistička partija vršila nad srpskim narodom tokom i posle rata, ubijajući ponajbolje njegove sinove i domaćine. Podsetiću da su jednim potezom pera komunističkih vlastodržaca osnovane, pored ostalih i tri države i dve pokrajine čime je za vekove razoreno srpsko nacionalno i duhovno biće. A sve je to potpisom sankcionisao Broz. Otuda sve one koji danas spominju „da nam se Tito vrati“, pitam koja je bila cena takvog blagostanja. Desetine hiljada nevinih srpskih glava je platilo to „blagostanje“. I naši unuci će stranim bankama otplaćivati dugove i kamatu iz perioda „Brozovog blagostanja“! Koja je bila cena tog blagostanja kada je 16. marta 1981. upravo šiptarskom rukom podmetnut i razvejan požar u Pećkoj patrijaršiji o kome se nasilno ćutalo, a baš ta vatra je rasplamsala ratni požar koji se i danas vija na prostorima bivše Jugoslavije, evo 40 godina. To se ne spominje, ali mi znamo i pamtimo i čuvamo taj spomen.

Na koji način se ogledao progon sveštenstva i monaštva u vreme komunizma?

– Stradanje i razaranje naše mučenice Srpske pravoslavne crkve je rađeno po sovjetsko-boljševičkoj matrici. Nažalost, jugoslovenski komunisti učili su i preneli taj duh progona Crkve, ali treba biti pošten i reći da nije stradala samo Pravoslavna crkva. Ni Katolička crkva nije jeftino prošla, ali na drugi način i u drugom kontekstu. Jedno je stradati na pravdi Boga, a drugo je biti žrtva odmazde za zločine koje su neki vršili u ime ideologije, bili u mantiji ili bez mantije, ali ih je mantija podsticala. Bogu je svaka kap ljudske krvi živa rana jer smo svi njegova deca. Potrebno je da se i mi pogledamo u oči i pred svojom savešću priznamo koliko smo i sami tome doprineli. Ne želim da nabrajam imena, ali se znaju oni pripadnici srpskoga naroda koji su bili udarna pesnica komunističke ideologije, koji su do guše plivali u bratskoj krvi. Još su im, ponegde, sinovi i unuci na vlasti i preko njih ta aždaja proždire naše duhovno i narodno biće.

Božji čovek

Kakav je bio monaški život na Kosovu posle Drugog svetskog rata?

– Brojna su svedočenja, ali i istoriografi koji su detaljno opisali stradalništvo sveštenstva i monaštva, kao i uništenje crkvenih objekata. S tim poslom vrednog prikupljanja dokaza započeo je još patrijarh Gavrilo Dožić 1947, a ne zaboravite da se iz zarobljeništva vratio samo godinu dana ranije. Sve dokaze je sabrao u Memorandum. Predao ga je Brozu kao prvoj i svemoćnoj ličnosti tadašnjeg državnog aparata. Na tom tragu, o stradanju Srpske crkve i naroda pune tri decenije je svedočio i tadašnji episkop raško-prizrenski Pavle. Često je govorio „Braćo, blage reči, a jaki dokazi“ a tako je i radio. Nije ćutao, nije prikrivao stradanje i progon našeg naroda zato što su mu to bila duhovna deca za koju je i pred Bogom i pred istorijom bio zadužen da se stara na prostoru Kosmeta. A to što su oni koji su bili odgovorni u državnim strukturama ignorisali i prezirali njegove vapaje za pravdom, cenu plaćamo i dan-danas.

Kome je sve predočavao srpsko stradanje na Kosovu?

– Uz centralnu crkvenu vlast Sveti sinod, dokumenta i dokaze je dostavljao najvišim državnim organima, a to su tada bili predsednik SFRJ Josip Broz, Savezna verska komisija, Republička i Pokrajinska verska komisija i organi vlasti na sreskom i opštinskom nivou, koji su bili spona između verskih zajednica i države. Sva istina im je stavljena do znanja, ali susreli smo se sa bezdušnom ignorancijom i obmanjivanjem.

Kakav je bio patrijarh Pavle?

– Onizak, fizički slabašan čovek, ali plamenog duha, patrijarh je celog svog veka postupao po rečima apostola Pavla: „Učinite što do vas stoji, ni Bog više neće tražiti.“ Zato je svaki atom svoje duhovne i fizičke snage uložio u održanje vere u narodu kroz bogosluženja i molitve, najčešće pešice prohodeći ogromna prostranstva Kosova, Metohije i Raške oblasti. Nikada mu ništa nije bilo mrsko da uradi, pa i da se popne na merdevine kako bi očistio paučinu u vrh kupole ili da opere kandila. Čak i iz tih, sitnih detalja, može se uvideti patrijarhova briga za Crkvu, ali i njegov duhovni, mentalni, intelektualni i socijalni profil. Nama je svaka reč Pavlova dragocena zato što je verom, rečju i delom svedočio da je istinski sluga Hristov i zato su njegovi savremenici bili srećni da su osetili da je on, još za života, bio pojam Božjeg čoveka. Svi mi koji smo imali prilike da čujemo njegovu reč, čak i u onim najgorim vremenima rata, možemo da posvedočimo da su svaka njegova reč i svako njegovo delo, bili utemeljeni na rečima i zapovestima Božjim sabranim u Svetom jevanđelju. Hvala Bogu za dar njegove svete ličnosti.

„Udariću na pastira…“

Neverovatno zvuči da je na Kosmetu sredinom prošlog veka bilo samo desetak monaha?

– U celoj SPC tada nije bilo više od 200 monaha. Gorka je istina da kadgod se udaralo na srpski pravoslavni narod, prvo se udaralo na mantiju i od mantije prvo na monašku i episkopsku. Držeći se onih reči iz Svetog pisma: „Udariću na pastira, razbežaće se stado“, neprijatelji su neprekidno udarali na sveštenstvo i monaštvo, još od turskih vremena . Samo u Prvom svetskom ratu više od 400 sveštenika je svojim glavama platilo vernost Hristu Bogu, srpskom imenu, narodu i pravoslavnoj mantiji. U Drugom svetskom ratu je taj broj daleko veći, tada su stradala i petorica episkopa. Međutim, treba biti iskren i reći da nikada srpsko monaštvo nije bilo u nekom velikom broju i tako je do današnjih dana. Ukoliko pogledate Šematizam SPC iz prošle godine uverićete se da nas monaha, od Dečana i Cetinja do Amerike i Australije, u celoj Crkvi nema više od 400. Broj monahinja je ipak mnogo veći i danas ih je oko 1.500.

Zašto je to tako?

– Nije pitanje uzroka, već pitanje života i posvećenosti Crkvi. Treba razumeti one Hristove reči: „Pusti mrtve nek ukopavaju mrtvace svoje, ko hoće da ide za mnom nek uzme krst svoj i neka se odrekne ovoga sveta.“ Takođe, treba oslušnuti priziv Božji za monaški život i treba opstati na tom trnovitom, golgotskom putu Hristovom, gledajući na kraj toga puta, a to je svetlo Vaskrsenje.

Monografija o arhimandritu Varnavi

Autor ste monografije o arhimandritu Varnavi. Zašto ste baš ovog monaha odabrali za istraživanje?

– Urednik sam i jedan od autora. Životopis oca Varnave personifikacija je stradanja srpskog monaštva u tim prelomnim godinama. U manastir je stupio 1954. dakle, u najgorem periodu po Srpsku crkvu, a formirao se uz tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog Pavla, potonjeg patrijarha srpskog. Brinući o manastirima Dečani, Gorioč, Zočište, Sopoćani… on je na Kosovu i Metohiji stražio i očuvao upaljeno kandilo vere sa ostalim malobrojnim monasima i sveštenicima. Preko ove knjige mi i njima odajemo priznanje i ostavljamo spomen za potonje generacije.

Autor 16 knjiga

Dr Pavle Kondić rođen je 1966. u Beogradu. Najpre je završio Filozofski fakultet, odsek za istoriju, magistrirao i doktorirao na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, a zatim se usavršavao na Univerzitetu Oksford, institutu Jad Vašem u Izraelu, gde je završio i postdoktorske studije iz oblasti Holokausta. Zvanje „doktora bogoslovskih nauka“ dobio je 2014. sa temom „Mitropolija Crnogorsko-primorska u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka, 1851-1920“.

Zamonašio se u Cetinjskom manastiru 1994. i od tada je obavljao niz dužnosti. Bio je upravnik Arhiva i biblioteke Mitropolije Crnogorsko-primorske, ali i profesor Bogoslovije „Svetog Petra Cetinjskog“.

Autor je 16 knjiga, a među njima i kapitalnih monografija o patrijarhu Gavrilu Dožiću, jednom od najvažnijih poglavara SPC u 20. veku, mitropolitu crnogorsko-primorskom Danilu Dajkoviću, mitropolitu zagrebačkom Dositeju Vasiću – jednoj od prvih žrtava ustaškog režima 1941, mitropolitu skopskom Josifu Cvijoviću, episkopu hvostanskom Varnavi koji je proglašen za svetitelja…

Prepiska

Šta se može o njemu saznati iz prepiske koju je tadašnji episkop raško-prizrenski Pavle imao sa arhimandritom Varnavom?

– Reč je o sedamdeset pisama čije delove smo inkorporirali u monografiju. Pisma su nastala u periodu od 1958. do 1975. godine, odnosno iz vremena samog početka Varvarinog duhovnog života, ali i stasavanja uz patrijarha Pavla, koji je raspolagao izuzetnom duhovnom zrelošću i snagom da posvećenost veri i Jevanđelju prenese i na svoje okruženje i svoje učenike. Iz njih se vidi ona skrovita, ljudska veličina Pavlove ličnosti i saosećajnost, koja nije bila vidljiva savremenicima. Vidi se i nepokolebljivost opredeljenja za službu Bogu i narodu Božjem kao i asketska skromnost i požrtvovanost za bližnjega.

Malo istorijske građe

Dr Pavle Kondić ističe da je zbog konstantnog stradanja kroz vekove, u 800 godina istorije Srpske pravoslavne crkve ostalo veoma malo istorijskih svedočenja i spisa, a da je ništa manji problem mali broj crkvenih istoričara.

– Tursko osvajanje, a zatim austrijska, bugarska i nemačka razaranja sve do devedesetih godina prošlog veka i ratova u Bosni i Hrvatskoj, za posledicu su imali uništenje čitavih vekova u sačuvanim crkvenim svedočanstvima i spisima. Zato SPC i ne može da se meri sa crkvama drugih evroposkih naroda, pa čak ni onih u našem okruženju. Ukoliko pogledate hrvatsku katoličku istoriografiju, to su hiljade knjiga i brošura, časopisa, periodike različitog profila i pre Drugog svetskog rata i u poratnom periodu, a pogotovo od devedesetih godina do današnjih dana. To su nesravnjive kategorije: koju oni produkciju imaju, a koju mi. Slično se može reći i za Sloveniju i njihovu produkciju kada je reč o crkvenoj istoriografiji. Kada samo pogledate bibliografiju npr. Mostarske biskupije koja je teritorijalno mala i pokriva samo Hercegovinu, bio sam zapanjen koliko su oni i franjevci sa tog prostora do sada izdali monografija posvećenih 19. i 20. veku i životu crkve, sveštenstva i stradanju sveštenstva.

Ali, malo je i crkvenih istoričara. Zašto?

– Stradanja i ubistva srpskog sveštenstva i monaštva tokom Prvog i Drugog svetskog rata i poratnih godina, u najvećoj meri su osakatili savremenu srpsku crkvenu istoriografiju, ali i crkvene istoriografe. Tako je ostalo do današnjih dana jer nas je malo, možemo se prebrojati na prste jedne ruke. Priznajem da je to nedovoljno, koliki dug imamo prema svojim precima i prema svojim savremenicima. Sva je nada u Boga koji je domaćin u svojoj Crkvi.