Pariz ovih dana vodi žučnu raspravu o budžetu za 2026. godine i o tome koliko duboko država treba da posegne u džep onih najprofitabilnijih. Vlada računa na to da luksuz i energenti mogu da izdrže jači teret, a kritičari uzvraćaju da se kažnjavaju upravo oni koji prihod stvaraju u zemlji i zapošljavaju pod oznakom „made in France“.
Kao simbol spora navodi se Bernard Arno i njegov LVMH – konglomerat u čijem portfoliju je između ostalih, i Louis Vuitton, dok se kao druga strana pominju energetske kompanije koje tvrde da već plaćaju dovoljno na globalnom nivou i da su im promenljive marže.
U ovakvoj klimi hitne procedure i skraćenih rokova, politička poruka „uzmi više od najjačih“ zvuči jednostavno u praksi, efikasnost takvog zahvata zavisi od detalja koji se lako izgube u brzini.
Argument industrije nije samo lament nad profitom. Kompanije upozoravaju da vanredni i dodatni nameti, uvedeni „privremeno“ u Francuskoj retko ostaju privremeni. Ako trošak poslovanja naraste lokalno, investicije se lakše planiraju globalno – na mestima gde je porez niži i pravila trajnija. U luksuznom sektoru dodatna komplikacija je što najveći deo prodaje dolazi iz inostranstva. Vlast na to odgovara da je red da oni s najdubljim džepom podnesu veći deo tereta krize i modernizacije, te da veliki budžet mora da ima i velike takse.
U isto vreme vodi se tiši, ali za građane opipljiviji dvoboj oko turističke – boravišne – takse. Deo poslanika predlaže više stope i širenje dodatnih nameta (regionalnih, departmanskih, pa i proporcionalnih rešenja vezanih za cenu noćenja). Vlada međutim pritiska kočnicu i insistira na konsultacijama sa sektorom pre bilo kakvog skoka. Obrazloženje je pragmatično, svako „brzo“ podizanje takse direktno diže cenu noćenja po osobi i može da otera goste ka jeftinijim destinacijama, dok centralni budžet od toga i nema naročitu korist, jer je to mahom lokalni prihod. Ukratko, politički rizik je na vladi, a finansijska korist pretežno opštinska. Makronov režim želi sav novac u svojoj kasi i tu dolazi do neslaganja sa lokalnim vlastima.
Za putnike je računica prosta i nimalo teorijska. Ako taksa naraste, svaka noć u hotelu, apartmanu ili sobi postaje skuplja za koji evro, a u skupljim gradovima i u smeštaju gde se taksa računa procentualno, pa će Pariz grad svetlosti za turiste potati, grad visokih nameta. To je jedna brojka u fakturi, ali veliki signal za potražnju, gradovi koji prebrzo zategnu namete lako gube u trci sa susedima. Dok se poslanici preganjaju oko „pravednijeg“ poretka, turizam traži predvidivost, olakšice, jasne rokove i namenu svake takse koja se od putnika naplati.
Francuska nije jedina koja iskušava granicu između fiskalne pravde i fiskalne efikasnosti. Ali kako se zaoštrava ton prema „najbogatijima“, važno je ne izgubiti iz vida da ista logika preko noći može postati i logika prema „najmobilnijima“, a to su turisti, događaji i investicije.
