Otkriveni detalji: Kako je Moskva tražila da uđe u NATO

NATO je formiran u aprilu 1949. godine. Glavni zadatak Severnoatlantske alijanse je bio sprečavanje agresije bilo koje zemlje. Tada su svi smatrali da je osnovni izvor pretnji Sovjetski Savez. Međutim, u jednom trenutku i Moskva je donela odluku da stupi u Alijansu, čak je poslala svu neophodnu dokumentaciju.

Odbrambeni savez

Ciljevi i zadaci Severnoatlantske alijanse se nisu menjali od samog osnivanja. NATO se predstavlja kao isključivo odbrambena Alijansa, koja garantuje slobodu i bezbednost svojim članovima politikim i vojnim sredstvima.

Prvi sekretar Alijanse Hejstings Lajonel Ismej je rekao da je organizacija napravljena kako bi držala Ruse van Evrope, Amerikance u Evropi, a Nemačku pod kontrolom. Zvaničnih potvrda toga nije bilo, ali je posle 65 godina sekretar NATO Anders Fog Rasmusen izjavio da je Alijansa nastala isključivo iz želje da se zaštiti Evropa od sovjetske invazije.

Pritom, ni u kakvim dokumentima se ne spominje Sovjetski Savez, ali je teško bilo da se ne shvati osnovna ideja. Ideju su razumeli i u Kremlju i pokušali su na razne načine da se suprotstave mogućnosti širenja Alijanse, pa su čak i postigli neke uspehe u tom pravcu, uspevši da odvrate nekoliko zemalja koje su, naravno, od SSSR dobile određene preference od ulaska u NATO.

„Ne probuditi medveda koji spava“

Naravno, Sovjetski Savez nije smatrao Alijansu odbrambenim savezom, bez obzira na njene ciljeve. NATO su u početku gledali kao veoma neprijateljsku organizaciju i u Kremlju su izjavili da će taj savez postati odbramben samo ako prihvati kao člana SSSR.

I pet godina kako je NATO formiran, SSSR je poslao zvaničnu prijavu za pridruživanje „odbrambenom savezu“. Predlog je 1954. godine inicirao tadašnji ministar spoljnih poslova Vjačeslav Molotov.

Istovremeno, Kremlj je insistirao na tome da će pridruživanje Sovjetskog Saveza pokazati celom svetu otvorenost bloka za sve evropske države i spremnost da zadovolji interese svih zemalja bez izuzetka.

Rukovodstvo Alijanse je obeshrabrilo to što je Sovjetski Savez poslao zahtev. Niko nije očekivao ovaj postupak, pa je tekst kojim se odbija članstvo SSSR detaljno pripreman, sa velikim brojem pijeteta kako se ne bi „probudio medved koji spava“.

Odgovor na zahtev je objavljen tačno 45 dana nakon što je primljen. Naravno, odgovor je bio negativan, i u njemu su se nalazile sve informacije koje se odnose na ideju stvaranja Alijanse, na vojnu superiornost Sovjetskog Saveza nad izolovanim zemljama i o ekspanziji SSSR na Zapad.

Odluke koje isključivo donosi savez, takođe bi bile kamen spoticanja ako bi SSSR postala član. Na taj način bi njeni predstavnici mogli svaki put da stave veto na apsolutno bilo koju odluku i time bi se suprotstavili svakoj inicijativi.

Naravno, rukovodstvo SSSR je shvatilo da zemlju niko neće primiti u Alijansu. Mada je taj korak pokrenut veoma svesno. Prvo, za ceo svet je SSSR pokazao čin dobre volje koji je Zapad odbacio. Drugo, teško da je rukovodstvo uopšte ozbiljno razmišljalo o ulasku u NATO. Najverovatnije, to je bio svojevrsni „troling“ 20. veka – da se „zapadne kolege“ uznemire i da se dovedu u veoma tešku situaciju.

Formiranje Varšavskog pakta

Situacija je bila veoma dvosmislena, jer stav odbrambenog bloka nije podrazumevao odbijanje zemalja koje su se takođe zalagale za mir u svetu. Istovremeno, bilo je potpuno nemoguće prihvatiti ulazak zemlje u savez, protiv koje je, zapravo, i stvoren. Međutim, svi političari su znali da SSSR „vuče konce“ ili, kako bi danas rekli, troluje svoje jučerašnje saveznike u antihitlerovskoj koaliciji.

Godinu dana nakon što je SSSR odbijen, formiran je Varšavski pakt, u koji je ušlo osam socijalističkih zemalja na čelu sa SSSR. Sporazum o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći, koje su potpisale zemlje-članice, učvrstio je bipolarnost sveta.

Odavno već na karti ne postoji država kakav je bio Sovjetski Savez, a Varšavski pakt se raspao još 1991. godine. Međutim, NATO i dalje nastavlja da se širi. U Alijansi se nalazi već 30 država i većina njih je primljena u NATO nakon završetka hladnog rata.

Pritom, NATO kao i pre, deklariše svoje nove ciljeve. Širenje Alijanse rukovodioci organizacije pojasnili su neophodnošću da se osiguraju sloboda i demokratija u Evropi. Kao i 1949. godine, imenovanje zemlje, protiv koje su upućene sve te akcije, su prećutali.

NATO se 1980. godine obziljno pripremao za treći svetski rat, s obzirom na to da su odnosi između osnovnih protivnika, SAD i SSSR, bili napeti do krajnjih granica. Na svu sreću, nuklearnu pretnju su tada uspeli da neutrališu.