Trofejnoj trenerskoj legendi fudbalera Partizana Ljubiši Tumbakoviću i „Vestima“ put uspona je počeo praktično istovremeno sa našim listom, pre 30 godina, pa je prirodno da plodna saradnja na toj relaciji traje od tih najranijih dana sve do danas.
Daće Bog i u godinama koje slede. Sa dragim prijateljem našeg lista, zapravo i mnogo više od toga, nekako je, prirodno, razgovor početi, bez obzira na sve druge aktuelne teme, baš osvrtom na te tri decenije obostranog uzajamnog poštovanja.
Ovakvi razgovori koji pune dve stranice dosta puta su se vodili u našoj redakciji, a sada je popularni Tumba rešio da „preuzme domaćinstvo“, pa smo popričali u nesvakidašnjem, intimnom ambijentu jednog restorana iznad stadiona crno-belih.
– Kada sam počinjao, bio sam medijima interesantan, pa tu kreće naša profesionalna saradnja – sa radošću se seća Tumbaković. – Tome je doprinelo poznanstvo, pre svega sa Dragoslavom Zekom Vučićem, mojim dugogodišnjim prijateljem koji je prvo bio novinar, pa posle i glavni urednik „Vesti“, a onda i sa Duškom Vidakovićem, s kojim sam proveo mnogo vremena. Kasnije se pojavio i njegov sin Saša…
Važno da smo prošli
Najaktuelnija tema je, naravno, plasman Srbije na EP. Naše prvo još od 2000.
– Ogroman uspeh posle toliko godina. To je, pre svega, zasluga fudbalera i stručnog štaba. Kroz neke turbulentne rezultate došlo se do cilja. Sigurno je da ova reprezentacija može mnogo više nego što je pokazala kroz kvalifikacije. Ima tu mnogo kvalitetnih igrača koji su već duži period u državnom timu. Sticajem okolnosti, kroz te kvalifikacione utakmice, uvek taj učinak iz objektivnih razloga bude manji. Sigurno je da će rezultati na EP biti bolji. Naravno, i način igre koji nije bio u kontinuitetu na nekom nivou kroz ove okršaje.
Završismo zbog nedeljnog remija sa Bugarskom u Leskovcu u poslednjem, četvrtom šeširu pred žreb?
– To nije nešto posebno loše. Nije ni dobro, ali sve selekcije koje odu na veliko takmičenje imaju poseban kvalitet. Razlika je u nijansama. Do Evropskog prvenstva ima više od šest meseci. Mnogo detalja se izdefiniše kroz formu pojedinih fudbalera i kvalitet koji može da se podigne.
Bodovno smo na čudan način došli do ostvarenja cilja. Po dve pobede u duelima sa Litvanijom i Crnom Gorom, a sa druge strane, protiv Mađara ni bod, a protiv poslednjeplasiranih Bugara nijedna pobeda?
– Fudbal je živa stvar i ti rezultati su uvek interesantni baš iz tog razloga. Nikad ne možeš da budeš siguran da ćeš nekog pobediti. Koliko sam bio ubeđen da ćemo biti vrlo ubedljivi protiv Bugara, a ispalo je 2:2. Najbitnije je da smo se kvalifikovali. Sad imamo dovoljno vremena da na miran način napravimo kompletan skauting, pogotovo kad budemo videli kakva nam je grupa, i da se pripremimo.
Menja se fudbalska mapa Evrope
A kada pogledamo druge kvalifikacione grupe…
– Bilo je iznenađenja, jedno od njih je Slovenija. Pre četiri godine sam igrao sa Crnom Gorom protiv Kazahstana i bili smo ubedljivi. U Podgorici beše 5:0, a u Kazahstanu 3:0. Vidite za kako kratko vreme su se podigli, pošto ulažu i u kadrove i u sve kvalitetnija pojačanja iz celog sveta. Povećali su kvalitet lige i do poslednjeg kola bili u igri da kao drugi odu na EP, ali će šansu tražiti i putem baraža.
Iznenađenjima tu nije kraj?
– Imamo Luksemburg. Igrao sam sa reprezentacijom Srbije protiv njih. I onda su nagoveštavali da su ekipa koja raste. U Evropi se, definitivno, pojavljuju neke zemlje koje su bile potpuni „ziceri“ kad igraš protiv njih, a sad su ozbiljni protivnici. I Albanija je, uslovno rečeno, iznenađenje.
Neočekivanih plus šest Partizana
Partizan je lider Superlige sa plus šest u odnosu na višestrukog šampiona Crvenu zvezdu koja je pre starta šampionata od mnogih proglašavana za apsolutnog favorita i u ovoj trci?
– Rezultat je baš iz tog razloga „neočekivan“. Zvezda je medijski favorizovana, sa grupom fudbalera koje je dovela i trenerom. U pripremnim susretima su bili veoma ubedljivi, a onda dođe ono što se zove takmičenje. Ekipa je pravljena da napravi ozbiljan pomak u Evropi i da održi dominaciju u domaćem fudbalu, ali… Verovatno će oni da nadođu, imaju vrednost. Ispostavilo se da su crno-beli vrlo ubedljivi u ovom prvenstvu, sa nizom pobeda i ozbiljnom bodovnom razlikom.
Trener Igor Duljaj je sada opšteprihvaćen od strane navijača?
– Trenirao sam ga još u petlićima dve godine. Sjajan čovek. Kako se nečega uhvati, on će to da izgura, na svoj specifičan način. Igor se tako ponaša, van nekih okvira, ali to je on i tako treba da ostane. Naravno, uz male korekcije koje treba da napravi, ali to će verovatno doći s godinama. Poznaje problematiku, zna šta hoće, prepošten je. Svi njegovi javni nastupi su emotivni, iz srca.
Da li može večiti derbi 20. decembra već da odluči prvaka?
– Ne, ima još mnogo da se igra. Nikad se ne zna, desi se neki Voždovac…
Neophodna modernizacija stadiona
Nikoše novi stadioni u Leskovcu, Zaječaru i Loznici?
– To je pozitivno. Kad se pojavila Bačka Topola, pa kad mi koji smo dugo u sportu gledamo fudbal, srce nam je puno. Razmišljam i o nacionalnom stadionu, kako on može da bude u kriterijumu dva velika beogradska kluba, kao što imaju Milan i Inter… Ili da ove stadione koji su već postojeći, koji su tradicija, podignu na viši nivo, pošto to više ne liči na stadione. To je prošli vek. Partizanov je iz 1947, to je mnogo godina, a nivo održavanja nije bio zadovoljavajući. Daj bože da ljudi dolaze na te nove stadione. Istina – ni Leskovac ni Loznica ni Zaječar nemaju klubove koji bi ih napunili. Nisu to, doduše, ogromni stadioni – oni se lako napune ako imaš interesovanje i dimenziju kvaliteta.
Kad pomenuste Bačku Topolu – TSC prolazi kroz teška iskušenja u grupnoj fazi Lige Evrope, kao i Čukarički u Ligi konferencija?
– Daleko smo mi još od Evrope, pogotovo sa ovim pojačanjima koja dolaze. Jako mnogo koštaju, a medijski ih predstavljamo kao veliki kvalitet. Veoma loša priča, bacanje prašine u oči onima koji to slušaju. Ovog momenta je jedino interesantno za naše klubove da se napravi skauting unutar regiona. To je, objektivno, naša realnost, da se koncentrišemo na Makedonce, Bosnu, Crnu Goru, eventualno Hrvatsku. To možemo da ispratimo materijalno.
Jeste li i vi stava da novajlije iz daleka ne „osećaju“ Partizan, Zvezdu?
– Moramo da se prilagodimo realnosti, hoćemo da uđemo u EU… Tih pojačanja treba da bude, samo – kada? Kad dovedemo nekog iz italijanske, španske lige, nekog ko je stvarno pojačanje, a ne da ga mi ovde razigravamo. To onda nije pojačanje. Naša liga je puna stranaca. Koji su kvalitet? Jesu li nešto pomerili? Vidite rezultate koje u Evropi postižu TSC, Čukarički, Partizan, Vojvodina, pa čak i Crvena zvezda. Imamo mnogo kvalitetne dece. Samo im treba dati šansu i sačekati ih. Potrošili smo brdo mladih sa 17, 18 godina, a ne kad su imali tržišnu vrednost. Neki pre transfera nisu nikad ni igrali za prvi tim. Ti momci su se potpuno izgubili. Izgubio je i klub, izgubio je srpski fudbal.
Bez preskakanja stepenika
Svojevremeno ste se afirmisali upravo radeći sa mlađim selekcijama. Danas je to, u eri interneta pre svega, potpuno drugačije?
– Sve je evoluiralo. Fudbal generalno, a i struka. Trebalo bi da ide nabolje, zahvaljujući tehnologiji. Uz neke sajtove koji se, naravno, plaćaju, tebi je dostupan svaki igrač na svetu. Isto tako i neke situacije vezano za trenažni proces. Zahvaljujući tvom trenerskom obrazovanju i kreativnoj sposobnosti, možeš da nađeš sebe, i to je daleko lakše. E sad, kako se radi – nisam siguran jer sam izašao iz tog posla.
Rad sa mladima je, ističete, oduvek bio vaša ljubav?
– To je prelep posao koji, naravno, nije nagrađen adekvatno. Igrači koji završavaju karijeru nemaju vremena, odmah hoće da budu treneri prvog tima. Ti u bilo kojoj profesiji moraš da imaš kontinuitet u razvoju. Da se obrazuješ, završiš fakultet… Da polako učiš, pa da proveravaš sam sebe u nekim situacijama. Neke stvari, ako hoćeš da budeš svoj, moraš da probaš. Kako? Najbolje sa decom. Od primarne selekcije do takmičarskog momenta. Od sedme, osme godine, do omladinaca koji su pred prvim timom. U tom procesu moraš da znaš i selekciju, i metodološki pristup radu, i takmičenje. Kad to prođeš, ukoliko si ambiciozan, temeljan, ideš napred.
Saudijska Arabija kao nekad Kina
Saudijska Arabija je nova „meka“ svetskog fudbala kojoj nisu odoleli ni naši reprezentativni asovi, Aleksandar Mitrović i Sergej Milinković-Savić?
– To je državni projekat, kao što je pre nekoliko godina bilo i sa Kinom. Tad je tamo otišla grupa najboljih trenera iz Evrope, a onda i ponajbolji igrači iz celog sveta, ali je to veoma kratko trajalo. Saudijci se spremaju za organizovanje Svetskog prvenstva, pa iz dobre lige hoće da naprave kvalitetnu reprezentaciju. Nisam siguran koliko će to da traje i koliko je dobro za evropski fudbal. Fudbaleri u Arabiju odlaze iz kvalitetnih evropskih klubova koji bivaju oslabljeni.
Vi ste se tamo otisnuli pre 20 godina, kad su okolnosti bile bitno drugačije?
– Šest meseci sam bio trener Al Nasra, jednog od najvećih klubova u Aziji. I tad je bilo interesantno za naše trenere, ali niko nije toliko ambiciozno odlazio tamo. Tog momenta fudbal u Saudijskoj Arabiji nije bio na nivou, osim što je ispunjavao želje bogatih Arapa koji su imali svoje klubove. Nije to bilo nešto posebno posećeno. Odatle sam svojom željom otišao u Kinu.
Nema Milošević čarobni štapić
Savo Milošević nije startovao berićetno na klupi BiH?
– Nema čarobni štapić, pa da za mesec dana sve preokrene! Veoma dobro oseća i razume se u fudbal, pa sam gotovo siguran da će u periodu koji je ispred nas da napravi nešto. Već ima prostor da to uradi kroz baraž sa Ukrajinom. To je, međutim, proces za koji je potrebno vreme, ne samo u klubu već i u reprezentaciji. Ljudi koji su postavili Miloševića treba da imaju strpljenja, kao i on sa pojedinom grupom igrača.
Liga nacija, pun pogodak
Liga nacija je već odomaćena u evropskom fudbalu?
– Dobro je zamišljena. Jeste da je kalendar kod profesionalnih fudbalera, pogotovo najkvalitetnijih, prepun, ali to im je posao. Ako se dobro napravi periodizacija, da se sve lepo rasporedi, onda Liga nacija ima svoju kvalitativnu dimenziju. Uspostavljena je dok sam bio u Crnoj Gori. Tada mi je bila malo čudna, međutim, vrlo je interesantna. Sve što radi UEFA je vrlo temeljito. Stručna komisija daje veoma kvalitetne predloge, jedan od njih je Liga nacija.
Fotelja me ne zanima
Utihnule su glasine da bi Tumbaković mogao da preuzme predsedničku funkciju u Humskoj:
– To ste vi doneli medijski. Nešto se čuje po gradu, pa neko pusti neku priču… Kad je Partizan u pitanju, gledam samo da napravi što bolji rezultat i da, ako može, stabilizuje situaciju. Mi moramo da budemo ozbiljan i temeljan klub.
Biznismeni menjaju trenere kao na traci
Tumbaković je u jednom trenutku procedio:
– Puna je Srbija novokomponovanih biznismena koji imaju svoje klubove, a nemaju nikakve veze sa sportom. Zato se urušava kvalitet. Oni misle da to znaju bolje nego dobri treneri kojima, i ako daju šansu, to bude na kašičicu. Prvi negativan rezultat – „ajde, sledeći“…
Upitan da izdvoji stručnjake u Srbiji u čiju se perspektivu i kvalitet uzda, nije želeo da izdvaja nijedno ime:
– Ima ih više. Predsednik sam Trenerske organizacije, u materiji sam. Prisutan sam i kod Centra za edukaciju za PRO licencu. Fasciniran sam koliko su ti mladi momci, koji se pojavljuju na predavanjima retorički dobri, za razliku od nekih kolega starijih i od mene.
Učio od Šoškića i Paunovića
Nekadašnji selektor zlatnih „orlića“ Veljko Paunović sada gradi svoj put uspešno u Meksiku.
– On nije potencijal, on je već ozbiljan trener – odmah će Tumbaković. – Ušao je u grupu stručnjaka koje pokriva jedna menadžerska agencija. Oni su videli Veljkovu vrednost koja je nesporna. Njegov otac Blagoje je bio fantastičan trener. Nikad se nije iskazao individualno. Sa mnom je radio dve godine, Milutin Šoškić i on su mi bili stariji saradnici. To nikad neću zaboraviti. Koliko god je moj kvalitet bio preporuka da budem prvi trener, mnogo sam naučio od njih dvojice!
