„Orlove“ ima ko da brani

Nekadašnji golman Partizana Rade Zalad, div među stativama, čim je kročio na fudbalski teren brzo je napredovao i postao jedan od najtalentovanijih čuvara mreže nekadašnje Jugoslavije. Branio je za sve mlađe kategorije crno-belih i nacionalnih selekcija bivše države. Imao je visinu i snagu što je danas jedan od preduslova za vrhunsku „jedinicu“. Pojavom i golmanskim umećem ulivao je sigurnost svakoj ekipi. U Humskoj je proveo 10 godina, ali kao profesionalac nije imao sreće da na golu bude više od 70 utakmica pošto nikada nije dobio priliku da brani u kontinuitetu za crno-bele.

Dokazao se u podgoričkoj Budućnosti i Prištini, odakle je stigao do Turske, gde je dosegao zvezdane trenutke karijere. Braneći za tri tamošnja kluba osvojio je isto toliko kupova i postao idol navijača. Posle sedam godina vratio se i počeo da radi kao trener golmana. Rade Zalad posetio je redakciju „Vesti“ i tom prilikom oživeli smo sećanja na njegovu karijeru:

– Imao sam priliku da posetim vašu redakciju i u Frankfurtu pre 25 godina. Drago mi je da sam sada gost i u Beogradu – rekao je stručnjak bogatog iskustva.

Nije sve u stručnosti

Zalad je obučavao golmane u Obiliću, Milicionaru, mladoj i A selekciji Srbije, Partizanu, Kataru, CSKA Sofija i kruševačkom Napretku, Libiji, Tunisu, Saudijskoj Arabiji. Dokazao se u tom poslu, ali je trenutno bez angažmana iako ga smatraju za jednog od najboljih stručnjaka:

– Ne bi se reklo da je tako jer sam tri godine bez posla. Sad su došla vremena kada ne odlučuje samo stručnost, već su mnogo bitnije neke druge stvari. Zvao me je Zvonko Živković da radim s golmanima u selekciji do 21 godine. Prihvatio sam sa zadovoljstvom. Međutim, u FSS su mu rekli sve najlepše o meni, ali su istakli da žele mlađeg stručnjaka, koji može da se baca na treningu prilikom demonstracije. Ne razumem šta to znači. Aktivno pratim sva dešavanja po pitanju golmanskih treninga. Nigde u svetu nisam video trenera koji se baca. Otkačili su me na malo poražavajući način. Osećam se još dobro i mogu da radim posao koji volim. Mojim prijateljima Žiletu, Prekaziju i Maroviću, koji vode selekciju, želim uspeh i svaku sreću. Loše su startovali, pošto se tim još uigrava. Rezultati nisu adekvatni jer se ekipa tek upoznaje, ali verujem da će biti mnogo bolji.

U reprezentativnim selekcijama ste radili dugo i imali dosta uspeha:

– Startovao sam 2003. sa Vladimirom Petrovićem Pižonom. Bili smo drugi na Evropskom prvenstvu za mlade u Nemačkoj. Bila je to sjajna generacija, koju su činili Bane Ivanović, Baša, Matić, Delibašić, Lazović, Vidić, Vukčević… Proveo sam pet godina u mladim selekcijama Srbije. Kad je za selektora došao Havijer Klemente prekomandovan sam u A tim, gde sam ostao sve do smene Radomira Antića posle Svetskog prvenstva 2010. Vratio sam se u mladu reprezentaciju koju je vodio Aleksandar Janković.

Potrebno mnogo rada

Trenirali ste mnoge golmane. Mnogi su došli i do dresa sa državnim grbom. Ima li u Srbiji talentovanih čuvara mreže?

– Radio sam sa Oliverom Kovačevićem, Ivanom Ranđelovićem, Vladimirom Stojkovićem, Nikolom Milojevićem… Talenata ima, ali u Superligi nema mnogo kvalitenih. Možda je problem u struci. Sa golmanima treba mnogo raditi. Ono što vredi je u inostranstvu. Reprezentacija ima dva sjajna momka na toj poziciji. Predrag Rajković je potvrdio da je fantastičan čuvar mreže, odličan je i Marko Dmitrović, a u perspektivi mnogo očekujem od mladog Aleksandra Popovića. Dobar je i Milan Borjan, ima kontinuitet dobrih odbrana, ali on brani za Kanadu.

Bili ste deo ekipe Partizana na čuvenoj utakmici protiv Olimpije u Ljubljani.

– Istatov se povredio i ja sam dobio priliku da budem na klupi. OFK Beograd i Hajduk su odigrali nerešeno i nama je bilo neophodno da pobedimo u Ljubljani. Istina je, igralo se malo duže, ali samo zato jer je pauza u poluvremenu umesto 15 trajala 20 i više minuta. Ljubljančani su se opraštali od trenera Slavka Luštice kome su u poluvremenu uručili sliku.

Momčilo – Moca Vukotić je u finišu propustio sjajnu šansu. Onda se dogodio splet neverovatno srećnih okolnosti. Nenad Stojković je šutirao, odbrambeni fudbaleri Olimpije su okrenuli leđa, a on je kopačkom zakačio zemlju i lopta se jedva dokotrljala do Nenada Bjekovića, koji je sa desetak metara ispod Ljubiše Dalanovića poslao u mrežu. Postali smo šampioni, usledilo je neopisivo slavlje.

Branili ste na nekoliko bitnh susreta za crno-bele. Da li je to neka satisfakcija što niste dobili pravu šansu u Humskoj?

– Bilo je nekoliko zaista značajnih duela. Protiv Budućnosti u Beogradu borili smo se za opstanak, iako smo prethodne sezone bili ubedljivo šampioni. Bio je to težak trenutak, ali smo pobedili sa 4:2 i ostali u ligi. Čuvao sam mrežu kada je osvojen jedini evropski trofej 1978. u finalu Srednjoevropskog kupa protiv Honveda. Slavili smo sa 1:0. Drag mi je i trijumf dve godine kasnije protiv Crvene zvezde 3:1 u Humskoj, kad smo savladali večitog rivala prosle dužeg perioda. Međutim, najveća satisfakcija je stigla od Milutina Šoškića mog trenera. On je svojevremeno izjavio da mu je mnogo žao što nisam bar 50 puta branio za reprezentaciju.

Nije hteo na klupu

Po isteku drugog ugovora u Humskoj ponuđen vam je novi. Tražili ste nešto što je do tada bilo nezamislivo?

– Dete sam Partizana. Jedan od najlepših trenutaka bio je kada me je otac doveo na trening crno-belih. Od „petlića“ sam stigao do prvog tima. Kad se izborim za mesto u ekipi, šansu su uvek dobijali golmani koji su dovođeni iz drugih sredina. S ove distance znam da taj za koga je dat novac, morao na gol. Ja sam uvek bio tu da zakrpim rupe. Kad je Stojić otišao u Dinamo a doveden Omerović, uprava mi je ponudila novi ugovor. Hteo sam da prihvatim, ali pod uslovom da mi daju napismeno da ću biti prvi golman. Rekli su to je nemoguće jer takav status nisu imali Milutin Šoškić i Ivan Ćurković. Zahvalio sam se na ponudi, pošto mi je dosadilo da budem rezerva. Nisam želeo da sedim ni na klupi u parku i prešao sam u podgoričku Budućnost.

U toj sezoni bili ste najbolji igrač Podgoričana i dali najveći doprinos opstanku u ligi:

– Bata Bulatović bio je čovek s kojim sam imao dobar odnos, rekao sam mu da hoću da branim i da me ne interesuje novac. Te godine bio sam najbolji fudbaler Budućnosti. Dobio sam sve što su mi obećali, čak i premiju za opstanak koju su mi poslali u Prištinu. Bio sam spreman da ostanem za duplo manje para nego što sam dobio u Prištini, ali klub nije mogao ni to da ispuni.

Jedan od razloga odlaska iz Humske bio je i sukob s Milošem Milutinovićem. On je kasnije želeo da vas dovede u Bešiktaš:

– Sa njim sam ušao u sukob, pošto sam želeo da branim, a on je forsirao golmane koji su bili u lošijoj formi. U sezoni kada smo osvojili šampionsku titulu branio sam na 24 utakmice, ali sledeće sezone sam znatno manje dobijao šansu. Kada sam prešao u Eskišehir, on je postao trener Bešiktaša. Zvao me je da idem sa njim, ali ja sam sve već dogovorio sa klubom i nisam hteo da pogazim datu reč. Te sezone sastali smo se u finalu Kupa Turske i bilo je nerešeno 2:2. Kad je počela penal serija Miloš mi je rekao da ne zapinjem mnogo. Odbranio sam „samo“ tri udarca, a da sam mogao „skinuo“ bih svih pet. Osvojili smo trofej, a Milutinović je dobio otkaz.

Debitanske sezone za vas su u svakom klubu bile odlične. Iz Eskišehira ste posle godinu dana otišli u Bešiktaš:

– Odlično sam branio, te sezone Valter Zenga i ja bili smo proglašeni za golmane koji su primili najmanje golova u Evropi. Bečiktaš je jedna od najvećih tuskih klubova. Imao sam dve dobre sezone u crno-belom delu Istanbula. Osvojili smo kup. Isti uspeh ponovio sam i kad sam prešao Ankaraguču.

Može li Partizan da prekine ove sezone dominaciju Crvene zvezde?

– Crno-beli su me prijatno iznenadali odličnim partijama u prvenstvu i Evropi. Igraju sjajno i ako zadrže ovaj nivo forme, očekujem veoma uspešnu sezonu i osvajanje trofeja – zaključio je Rade Zalad.

Majstor za penale

Zalad je bio sjajan kada su u pitanju odbrane udaraca sa 11 metara. Mnogo ih je odbranio, a na nekim mečevima to je činio u serijama:

– U polufinalu Kupa Jugoslavije protiv Veleža u Mostaru izvedeno je 27 jedanaesteraca. Pobedili smo, a ja sam odbranio penal Blažu Sliškoviću, koji nas je odveo u finale. Čak sam na toj utakmici bio i uspešan izvođač. Često sam na treninzima vežbao penale sa Draganom Manceom, mojim cimerom. Igrali smo u piće ili večeru. Mislim da sam bio uspešniji protiv jednog vrhunskog napadača i divnog čoveka. U odbrani penala mnogo sam naučio od trenera Vladice Kovačevića, koji je bio poznat kao nepogrešiv izvođač.

Dominirao u Prištini

U jednoj od najboljih sezona prištinskog prvoligaša imali ste ogromne zasluge za visok plasman u Prvoj ligi SFRJ:

– Sezonu sam završio kao najbolji igrač Prištine. Bili smo peti, imali smo tim koji su na terenu predvodili Vokri i Batrović, a s klupe Fuad Muzurović. Kod kuće smo pobedili Crvenu zvezdu, Partizan, Hajduk. Jedino zagrebački Dinamo nismo savladali od članova „velike četvorke“. Imao sam odličan ugovor nudili su mi nastavak saradnje, ali sam odlučio da odem u Tursku.

Treninzi uz magarca

Kad ste stigli u Tursku bili ste iznenađeni gde trenirate?

– Pomoćni teren u Eskišehiru bio je livada izvan grada. Sve improvizovano, gol od tankog kovanog gvožđa. Zatekao sam magarca vezanog za stativu, koji se pre toga dobro „ispraznio“. Morao sam da pomeram gol dva metra da ne bih padao u balegu. Tada sam se setio Tome Kaloperovića i njegovog saveta: „Kad ti je teško, ti se samo okreni i gledaj iza gola, tamo je reklama banke, a u banci su pare.“ Danas svi njihovi klubovi imaju fenomenalne uslove. U eliti ne mogu da igraju ako nemaju sportski centar. Bešiktašov Vodafon stadion je poput svemirskog broda jedan od najlepših na svetu – naglašava Rade.

Imamo perspektivu

Zalad veruje da će naš državni tim uspeti da se izbori za put u Katar:

– U dosadašnjim susretima smo pokazali kvalitet. Meč s Irskom je zadovoljila opredeljenjem da igramo sa dva špica agresivno i napadački. Piksi ima slatke muke koga da stavi u napad jer ima tri kvalitetna centarfora Mitrovića, Vlahovića i Jovića. Nažalost, sami sebi smo dali gol neverovatnim spletom okolnosti. Ipak, igra koju smo pokazali obećava. Ova selekcija ima perspektivu. Posebno mi se dopada kako Rajković brani. Dmitrović je, takođe, odličan i u dužem periodu rešili smo pitanje čuvara mreže.

Bliski rođak Branka Ćopića

Nekadašnja jedinica crno-belih je u familijarnim vezama sa čuvenim srpskim piscem Brankom Ćopićem:

– Moja porodica potiče iz Bosanske Krajine, iz Šipova. Tamo je rođen moj otac Marko, koji je došao u Kačarevo, gde je upoznao moju majku Jovanku, poreklom Ličanku. Mamini preci su iz Like stigli na Kosovo. Posle Drugog svetskog rata, baka Marija dovela je celu porodicu sa Kosova u Kačarevo. Inače, baba Marija je tetka slavnog književnika Branka Ćopića. Moja baba i Brankov otac su rođeni brat i sestra. Što sam stariji, imam sve veću potrebu da odlazim u očev rodni kraj. Pre nekoliko godina sam kupio stan u Šipovu i planiram da penzionerske dane što više tamo provodim. Šipovo je grad na pet reka, na nadmorskoj visini od 600 metara s čudesnom prirodom, beskrajnim šarmom i lepotom. Prošlog meseca „grobari“ su uradili moj mural u gradu i bio sam pozvan kada su ga zvanično otkrili.

Nojer bez premca

Rade Zalad posebno ceni kapitena Bajerna i nemačke selekcije Manuela Nojera:

– To je fantastičan golman. Poseduje sve što vrhunski čuvar mreže treba da ima. Mnogom cenim i Davida de Heu. Moram da spomenem i Đan-Luiđija Bufona, koji nije više u top klasi, ali je njegova karijera za svako poštovanje.

Prijatelj sa Les Ferdinandom

Za najvrednije što je stekao u karijeri, Zalad smatra brojna prijateljstva, koja i danas traju:

– Zahvaljujući fudbalu, stekao sam mnogo prijatelja i divnih ljudi. U Bešiktašu je moj cimer bio Les Ferdinand, tada 23-godišnji momak. Bili smo nerazdvojni, kasnije je igrao za Totenhem. Danas je direktor Kvins parka i ima titulu sera kao jedan od najboljih strelaca u istoriji Premijer lige. Čujemo se redovno.