„Oni koji Srbe savetuju da ugase mit Vidovdana hoće da instaliraju svoje mitove“

Mit je neodvojivi deo ljudske prirode, kako arhajske tako i moderne. Tako i Vidovdan, dan koji čini osovinu kosovskog mita, traje već šest vekova i njegova suština uspela je da se održi bez obzira na protok vremena. I drugi narodi imaju svoje Vidovdane i ne odriču ih se, a oni koji govore o tome kako se treba odreći mitova, ne misle nam dobro.

Istoričar iz Gračanice Aleksandar Gudžić podsetio je na, kako je rekao, sudbinsku povezanost srpskog naroda sa Vidovdanom, najvažnijim političkim mitom srpskog naroda i najvažnijim datumom u srpskoj nacionalnoj svesti – na taj dan odigrala se Kosovska bitka, ali na taj dan dogodio se i Sarajevski atentat, usvojeni su srpski ustav iz 1869. i ustav Kraljevine SHS 1921. (poznat kao Vidovdanski).

Vidovdanski mit i Srbi

Upravo je na Vidovdan počela rasprava o Srbiji na Berlinskom kongresu 1878, a na taj dan 1887. potpisana je i tajna konvencija između Srbije i Austrougarske; ne treba zaboraviti da je na Vidovdan 1948. obznanjena i Rezolucija Informbiroa… Sve do govora Slobodana Miloševića 1989. i njegovog izručenja Haškom tribunalu 2001…

– Sve to ukazuje da su Srbi sudbinski vezani za Vidovdan i da se važni događaji naše nacionalne istorije dešavaju upravo na Vidovdan – kaže Gudžić.

Mitovi su važna stvar u životu naroda i država, ali život, identitet, sistem vrednosti i način postojanja svakog čoveka uglavnom se može razumeti kroz pripovedanje, kroz mitove – kroz ono što se generacijama prenosi, kaže reditelj Ljubiša Ristić.

– Pozvao bih se na jednog od najvećih autoriteta, nedavno preminulog filozofa Georga Štajnera, koji kaže da zabrinutost nad sudbinom Evrope najviše potiče iz toga što je izgubila sposobnost mitotvorstva – stvaranja mita; da je najveći problem današnje Evrope to da od Servantesa i Rablea više niko nije u stanju da ispriča novu priču i da, ukoliko Evropa ne obnovi svoju sposobnost da stvara mit, da pripoveda, da će morati da preuzima tuđe mitove, da će morati da izgubi svoj identitet, svoju suštinu – objašnjava on.

Moderan čovek ne može bez mita

Za istoričara Miloša Kovića, moderan čovek ne može bez mita – kada jedno predanje, poput kosovskog mita, traje 600 godina, morate da se zamislite kako je to moguće. Pri tome, kosovski mit je, bez obzira na svoje dugo trajanje, transformacije i reinterpretacije (pa ako hoćemo, i zloupotrebe), zadržao svoju suštinu – opredeljenje za Carstvo nebesko kao carstvo neprolaznih vrednosti.

Kao što srpski narod ima svoje mitove, tako, prema Kovićevim rečima, svoje mitove imaju i drugi narodi – Amerikanci na primer, imaju mit o pomeranju granica na Zapad, osvajanju zemlje, o nesalomivom čoveku-graničaru.

– Jedan američki sociolog kaže, društvo koje ima pun tobolac mitova živi. Mitotvorno društvo živi. Ono što je najvažnije razumeti je da mit daje smisao našim pojedinačnim egzistencijama. Mit jača solidarnost, stvara zajednicu – naglašava Ković.

Mit je najvažniji uslov za stvaranje zajednice, nadovezuje se na Kovićeve reči Ljubiša Ristić. Prepolitička društva, takođe su imale svoje mitove – okupljanja su služila da se prizove kiša ili duhovi predaka , a pozorište, u svom izvornom obliku bilo je mesto na kome se ljudi okupljaju da konstituišu i rekonstituišu zajednicu, a predstava je povod da se okupe i da se vrate svom mitu, svojoj priči, koju će beskrajno ponavljati jer je to način na koji zajednica opstaje.

– Kada govorimo o mitu, govorimo zapravo o tome da mit uvek podseća na sistem vrednosti na osnovu kojeg zajednica postoji. Ako se jedna zajednica 600 godina drži vrednosti koje su uspostavljene kroz narodnu poeziju, pripovedanje, kroz predanje, onda razumemo šta je mit – kaže Ristić.

Kada neko od vas zahteva da se odreknemo svojih mitova, priča, pripovedanja, tog časa morate da shvatite da imate posla sa nekim koji vam misli zlo, dodaje on.