Prošlo je šest meseci od smrti čuvene kompozitorke i hitmejkerke Marine Tucaković, tim povodom se oglasio njen sin Milan Laća Radulović i prisetio kroz šta je prošao sa svojom majkom tokom njene bolesti.
Svoju ispovest, započeo je sa sećanjem da ga je majka molila da pročita njene dve omiljene knjige, „Čarobni breg“ Tomasa Mana i Šolohovljev „Tihi Don“. Kako i sam kaže, to je bila njena naredba koju ni dan danas nije izvršio.
Nakon toga, prisetio se detalja iz čekaonice za onkologiju u kojoj je proveo pet noći, spavajući na podu pored majčinog kreveta. Tada je pio kafu iz automata, opusujući je kao vodenu i bljutavu, ali da se na taj ukus zajedno sa Tucakovićevom toliko navikao da su skoro isti aparat kupili za kućnu upotrebu.
– U šakama sam držao roman jednog uljeza, ruskog, koji se ušunjao u moj život igrom slučaja, političkog disidenta čija je veza s mojom majkom mnogo očiglednija od one koju je imala s likovima koji se leče od tuberkuloze u švajcarskom sanatorijumu. Aleksandar Solženjicin je, kao i moja majka, bolovao od bolesti koju sam tada, stavljen pred svršen čin, pokušavao da razumem, a od koje se majka plašila otkako je pročitala njegovu ispovest „Odeljenje za rak“. To joj je bila treća omiljena knjiga. A Solženjicin je sada moj omiljeni pisac – pisao je on.
– Danas je šest meseci otkako je Marina preminula. Neću biti tu za pomen. Najzad imam priliku da otputujem za Stokholm i posetim njenu najbolju drugaricu. Samo par ljudi mi je ostalo iz maminog života zbog kojih i dalje mogu da sanjarim kako je živa. Fizički. To su razuđena ostrva maminog arhipelaga, jednog sveta koji tone. U njemu ću da uživam sve dok ne potone. Sa one strane stvarnosti, strane koju samo ja znam, kao što nijedan lekar, nijedan hirurg ne zna kakav je osećaj „sa one strane tumora“. Solženjicin je to znao, kao i moja majka, kao i pokojna majka mog prijatelja koji mi je dao Šolohova, kao i sve žene s kojima sam u tišini sitnio novac za kafe-automat na hirurškom odeljenju Onkologije.
Opisivao je stanje reemisije, trenuci kada se bolest na neko vreme povuče. Tvrdi da izlečenja nema, da je rak uvek tu i da se krije i čeka trenutak da opet uđe na velika vrata i pojede čoveka, dan po dan, bol po bol, ćeliju po ćeliju.
Gubitkom svoje majke, smatra da je njegov život uglavnom u reemisiji, oživi ponekad na dan ili dva i javi se, samo da ga podseti da je i dalje tu.
– Baš kao i rak. Sada se vratio u formi krivice, krivice koju osećam jer nisam pročitao knjige koje me je mama molila da pročitam. Od svih prekršenih obećanja najviše me tišti što, svesno ili podsvesno, nisam pročitao knjige koje su joj bile najdraže. Ko zna. Možda iz straha.
– Više straha nemam. Imam dužnost da se iskupim i pročitam dela koja su mi naređena. Moja dužnost je ta da se za nju borim kao što se ona borila za mene, s metastazama u celom telu. Moja dužnost je, takođe, da nastavim njenu borbu pomažući drugima koji je sada vode širom Srbije. Moja dužnost je ta da ona bude „izlečena“. Posle smrti. Gajim nadu da ljudi još nisu spremni da je prvim jutrom zaborave. A moja obaveza je da ne dozvolim da ostrva tog arhipelaga Marine Tucaković potonu.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
