Od Boga vam svaka sreća!

Oduševljeni poklonima: Milunka Velimirović sa decom

 

Zaputili smo se kod Velimirovića jednog prelepog i sunčanog nedeljnog jutra, u njihov planinski zaseok Bajin Dol koji je dobrih 30 kilometara udaljen od Vranja. Morali smo da poranimo i stignemo što pre do njih kako bismo ugrabili čašicu razgovora, jer ih je čekao naporan težački rad na polju – košenje sena.

Malog Miroslava, koji je završio peti razred osnovne škole, već smo zatekli u štali gde posluje oko jedne krave koju imaju. Dočekao nas je radosnog i oznojenog lica.

– Ovo je naša hraniteljka, šta bismo mi bez nje?! Danas idemo da joj nakosimo sena, da ga polako prikupljamo za zimu. Krava je naše čitavo bogatstvo. Moramo da se dobro staramo o njoj i radimo. Kad krenemo u livade vozim traktor. Nije mi teško, obožavam da vozim i radim. Moja budućnost biće vezana za selo. Moram da pomognem majci i sestri i svima nama – kaže Miroslav, ozbiljno poput mladića, a ne dečaka tek zašlog u pubertet.

Nedugo potom, otvorili su pošiljku iz Nemačke. Pristigli darovi doneli su im veliku radost, a pre svega saznanje da je neko iz daleka mislio na njih i poželeo da ih obraduje. Milunka, visoka gorštačka žena, svikla na nevolje, od srca zahvaljuje.

– Hvala dobrotvorkama na paketima. Ima mnogo lepe odeće za decu. Oni se uvek najviše obraduju tome, jer teško da mogu da im kupim nešto novo. Jedino pred velike praznike, Božić i Vaskrs. Deca mi na sreću ne gladuju, ali mnogo toga im nedostaje. Ne možemo da im priuštimo, pošto nemamo živu paru. Radim u pogonu Jumko u Golemom Selu, ali plate kasne. Daju ih na kašičicu, koliko da ne napustimo posao. Kad stignem kući, sa decom i bolesnim svekrom Vladom poslujemo oko krave i nešto živine. Imamo livade i baštu, da nije toga ne znam kako bismo preživeli. Hvala i svim ostalim dobrotvorima koji nas se sete, posebno dece koja su željna svega. Neka im Bog podari zdravlje i neka čuva njihove porodice i domove od svih zala ovoga sveta – poručuje Milunka.

U paketima je bila brižljivo spakovana odeća i obuća, posebno za decu koja nisu skrivala radost svojim veselim uzvicima. Istina, u njihovom skromnom domu nije bilo osmeha otkako je glava porodice Velimirovića, otac Jovica, tragično preminuo u aprilu prošle godine. Milunka i njena nejač ostali su bez igde ičega, a taj dan koji ih je zavio u crno nikada neće zaboraviti. Milunku, ipak, najviše boli što deca odrastaju, a ne zna kako da ih sama odškoluje, da postanu ljudi. Miroslav je završio peti, a Milena sedmi razred.

Vredan i radan.: Miroslav Velimirović

 

– Vrlo dobri su đaci. U suštini, osrednji. Mogli bi mnogo više, ali uslovi im ne dopuštaju. Milena bi htela da nastavi u neku srednju školu u Vranju, ali prvo da završi osnovnu. Miroslav će najverovatnije ostati na selu. Mada, želim da i on završi srednju, sebe radi. Hoće da uče, ali imamo ovde mnogo posla, pa malo vremena ostane za učenje. Ono što ih dodatno odbija od škole je i nedostatak novca za najosnovnije potrebe. Često mi kažu: "Majko, zašto da se mučimo da obezbedimo novac za školovanje, kad moramo prvo da se prehranimo…" Milena pohađa osnovnu školu u obližnjem selu Vlase, a to nije baš tako jednostavno. Posebno u lošim vremenskim uslovima. Mi smo na planinskom useku, a do škole ima više od sat pešačenja. Treba da se obuku adekvatno, da imaju knjige, pribor, užinu… Mučimo se, ali za sada ne oskudevamo u osnovnim stvarima. Nešto možemo da priuštimo, a šta ne možemo, daće Bog – priča Milunka.

Sa svekrom Vladom, obolelim od dijabetesa i svojom dečicom Milunka se, ipak, nada boljim danima.

– Nada nikad ne umire, a da je tako govori to što nas se dobročinitelji iz daleka ponekad sete. Hvala im, još jednom, od srca – ispraća nas ova vredna žena, dok mali Miroslav pali traktor. Sunce odskače iza gora, začas se naoblači. Mora se što pre uteći do livada i pokositi seno.