O našim žrtvama se ćuti!

Kada se završio panel u UN izašli smo na terasu gde mogu da se zapale cigarete. Tamo sam video i Željka Komšića, i još dvojicu koje znam sa televizije. Svi su nosili cvet – sećanje na Srebrenicu. Prišao sam im i obratio se sa: „Pozdrav, zemljaci.“ Prijatno su se iznenadili i pozdravili, sve dok se nisam predstavio. Automatski su ućutali. I to govori o atmosferi među narodima u BiH. Ako mi ne znaš ime, sve je u redu.

Ovako počinje priču Ranko Ristić, jedan od govornika na Panelu UN o srpskim žrtvama tokom rata u BiH. Ristić je preživeo pakao rata u kome su mu na najmonstruozniji način stradali bliski rođaci. Govorio je o njima staloženo, nabrajajući sve ono što su preživeli. Svaku sudbinu je argumentovao visoko uzdižući fotografije iskasapljenih ljudi.

– Dosta njih iz mog kraja mi se javilo nakon ovog svedočenja. Zahvalili su što sam svetu predočio istinu o stradalničkoj sudbini velikog broja Srba koji su zaboravljeni. Priča o zločinima mudžahedina koji su se borili na strani Armije BiH nikad nije interesovala vodeće strane medije – kaže Ristić koji u SAD živi već 27 godina.

Iz BiH je otišao 1996. godine i sada sa porodicom živi u Čikagu.

– Rođen sam i živeo sa porodicom u Zavidovićima. Imao sam 18 godina kad je rat počeo. Pobegli smo u rodno selo Gostović mog pradede Petra Ristića nakon što su oca i mene zaustavile bivše komšije, prijatelji muslimani. Nosili su uniforme i automatske puške. Izvukli su nas iz auta i naredili da se vratimo. Otac je pokušao da ih urazumi, ali umesto odgovora moj bivši prijatelj Senad mi je pucao iznad glave i onda cev uperio na slepoočnicu. Neću zaboraviti strah u očima oca. Spakovali smo šta smo mogli i otišli u rodno selo mog pradede Petra u Golubiće. Njega su ustaše baš iz te kuće u Drugm svetskom ratu odvele u Jasenovac i ubile. Njegovo ime je u muzeju Holokausta u SAD – priča Ristić.

Dodaje je da je nakon toga oko 30-ak sela i zaseoka u opštini Zavidovići sravnjeno sa zemljom, pobijeno sve što je disalo, a u svirepim ubistvima prednjačili su mudžahedini iz istoimene jedinice u sastavu Armije BiH.

– Njihov glavni logor bio je na zemlji mog pradede Petra. Tamo su radili svakakva zverstva i sve fotografisali. Tu su nastale fotografije obezglavljenih Blagoja Blagojevića, Nenada Petkovića i Branimira Đurića, koje nisu zanimale mejnstrim zapadne medije, kao ni fotografija gde jedan od mudžahedina drži odsečenu Blagojevu glavu – priča Ristić.

Sve to je izgovorio i na Panelu u UN i argumentovao izdižući slike da bi ih svi dobro videli. Objašnjava da je za samo nekoliko dana te 1995. godine u selu Vozuća ubijeno oko 500 Srba, a da su mudžahedini te godine ubili oko 3.000 ljudi. Ti mudžahedini su tu ostali i nakon rata.

– Neki od njih su posle učestvovali u napadu na SAD, 11. septembra 2001. godine. I nikom ništa – ogorčeno priča Ristić.

Otvaraju rane

Ranko Ristić kaže da uvek mislimo da ljudi razumeju situaciju, da znaju šta se desilo tokom rata u Bosni, ali svet je veliki.

– Ne čuje se patnja žrtava sem ako se o njoj ne govori. Nažalost, sa pokušajem usvajanja rezolucije o Srebrenici kao da nije prošlo 30 godina od rata. Umesto da rane zaceljuju, ponovo su se otvorile, kao da smo se vratili u 1992. Opet se priča o unitarnoj Bosni, da Srpska ne treba da postoji. Ponovo je preglasavanje u Skupštini BiH zbog koje je rat i izbio.

Koviljkina sudbina

– U selu Vozuća je živela Koviljka Ristić Pašajlić, nekoliko stotina metara od srpskog manastira. Bošnjaci iz susednog sela su jednog dana došli u kuću te moje baba-tetke, silovali je, prerezali joj grkljan i odsekli dojke. Ovo je njena fotografija snimljena dan kasnije. Oni su je snimili – samo je deo iz potresnog Ristićevog svedočenja.

Jednaka pravda za sve

U Ujedinjenim nacijama su, na panelu Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koji se čuju, o strahotama koje su doživeli ili su bili svedoci zločina govorili su Srbi.

Duška Stanić, koja se prva obratila, imala je osam godina kada je izbio rat, a živela je sa roditeljima i dve sestre u selu u zapadnoj BiH. Njih su vojnici u crnim uniformama odveli u školu, a potom ih razdvojili od oca koga nikad više nije videla, i odveli u zloglasni logor Rašćan. Tu su ostale 13 meseci, gladne, uplašene i mučene. Seća se kako su ih poređali za streljanje i pitali majke koje dete žele da prvo ubiju stavljajući nam puške u usta. Opisala je mučenja muškaraca koja je čula od preživelih, da su prebijani pendrecima, gaženi cokulama, stavljani na vrele rešetke i bosi na plotne, kao i da su im urezivali krstove i sipali so u rane. Kazala je da nijedna osoba ne treba da proživi ono što je ona prošla.

Njenoj sestri Svetlani Stanić, koja je imala šest godina, u sećanju su vojnici u crnom koji su mučili i tukli strica i ostavili da se bori za život.

– Nevini civili, deca, porodice plaćaju krajnju cenu. Strašne su posledice trauma koje smo iskusili i koje nas prate do kraja života – kaže Svetlana, koja se nada da će biti prepoznata patnja svih žrtava, naročito dece.

Miroslav Jović iz Bosanskog Grahova, 25 godina živi i radi u SAD. Njegov grad je bio žrtva „Oluje“, a Srbi su proterani i sada ih je manje od pet odsto. Kaže da bi usvajanje rezolucije vratilo duhove iz prošlosti.

– Svedočenja koja ste čuli pre mene i ljudi iz moje zajednice, kojih na Srednjem zapadu SAD ima desetine, ako ne i stotine bili su u istoj situaciji – kazao je i istakao da ništa dobro neće izaći iz otvaranja Pandorine kutije tom rezolucijom.

Dijana Ivanović je rođena u Livnu gde je ostalo samo 20 Srba, od 5.000. Njeni roditelji su 1991. poslali četvoro dece u Srbiju, a oni ostali, verujući da ih neće dirati. Oca su odveli hrvatski vojnici mučili, tukli pesnicama, čizmama, žicama, pendrecima i „manijakalno gazili“. Telo su mu pekli, držali ga u samici bez kreveta, ćebeta, hrane i vode.

– Majka je imala istu sudbinu u koncentracionom logoru gde su je tukli i mučili na električnoj stolici, pretili da će joj ubiti decu pred njom – ispričala je Dijana i zatražila od UN pomoć da dobiju pravdu.

Pogrešan dokument

Advokat iz Vašingtona Gregori Tosi je kao parničar u međunarodnim sporovima istakao da oni koji su svedočili traže samo jednaku pravdu za žrtve i srpske, i hrvatske i bošnjačke, a rezolucija ne vodi ka tome.

– Svedoci su predočili da bi rezolucija koja se odnosi na sve žrtve bila rešenje. Čuli smo i o onima koji nisu preživeli. Ova rezolucija ih neće uključiti. Važno je da se u obzir uzmu svi narodi u BiH – kaže on.

Istina nije jednostrana

Aleksandar Vučić je na panelu rekao da su svi koji su govorili bili žrtve, a rezolucijom će odjednom biti obeleženi kao deo genocidnog naroda.

– Reći ćete da to nije tačno, da su usvojeni amandmani koji opovrgavaju to, a onda pitam zašto se usvaja rezolucija?

Ukazao je da je govorila grupa koja živi u SAD, a nisu dovedene hiljade ljudi srpskog porekla iz Bosne i Srbije i da se time htelo pokazati da istina nije jednostrana, što su neke od žrtava i rekle.

– Srbija neće biti ućutkana, ne ćutimo o događajima u Srebrenici. Uhapsili smo i izručili sve odgovorne za užasni zločin, to govori o individualnoj odgovornosti -kaže on.

Naveo je kako su dva predsednika Srbije otišla u Srebrenicu i da je on to uradio 2015, i tada je skoro linčovan a da nisu nađeni oni koji su ga napali. Zapitao je li se to ikad desilo Evropi i svetu i naveo da će se, ako se rezolucija usvoji, na jednoj strani slaviti, na drugoj će vladati ogorčenje, tuga i ljutnja. Zapitao je da li je to cilj?

– Da li će rezolucija ujediniti ljude u BiH i regionu? Neće, pa zašto to radimo? Obezbediti mir? Odgovor je negativan. Koja je prava svrha?

Naš stalni predstavnik u UN je želeo da razgovara sa Nemcima, da vidimo da li nešto možemo da uradimo, a odgovor je bio „suočićete se sa rezolucijom na način na koji vam mi budemo dali“ – kazao je on.

Nada se da demokratske vrednosti znače da svi treba da budu uključeni u donošenje važnih rezolucija. Zamolio je i da se ponovo razmisli o stavu, jer to može uticati na budućnost, ne samo u regionu, već i u celom svetu.

Nismo genocidni

Širom Beograda su se pojavili bilbordi sa porukom da „Srbi nisu genocidan narod“. Na bilbordima se nalazi poruka ispisana ćirilicom „Mi nismo genocidan narod. Pamtimo… Ponosne Srbija i Srpska“, a sa državnim grbom Srbije i grbom Republike Srpske. Bilbordi sa ovom porukom su primećeni, između ostalog, kod Ušća, Doma Omladine, na Terazijama i drugim delovima grada. Ta poruka je bila i na Kuli Beograd, a na društvenim mrežama se pojavio snimak sa istom porukom.