Novak pobeđuje snagom uma

Svima nam se barem nekad desi da osetimo posebnu energiju kada sretnemo izuzetnu osobu, neku poznatu ličnost. Takvi ljudi jesu retki, pa je nemoguće da ne osetite njihovu auru koja je toliko jako da ispunjava i prostor gde se ti ljudi nalaze, svaku njihovu reč, svaki pokret.

Meni je ukazana čast da punih pet sati budem u prisustvu jedne takve ličnosti, da osećam tu energiju, snagu svake izgovorene reči, svakog pokreta, to nešto uzvišeno, to nešto intergalaktičko. Dovoljno je reći – Rale Rašić!

Doajen i legenda našeg, australijskog i svetskog fudbala. I ne samo fudbala. Čovek čija reč ima težinu, čija se mišljenje nadasve ceni. Povoda za razgovor sa Raletom ima zaista puno, ali ovom prilikom nas je interesovalo da kroz prizmu fudbala, odnosno kroz primenu psihologije u sportu i na osnovu njegovih ličnih iskustava utemeljenim na mnogobrojnim uspesima, bolje razumemo i tajnu uspeha najboljeg tenisera sveta Novaka Đokovića.

– Đoković je naš najbolji ambasador svih vremena. Ubeđen sam da je veličina njegovog uspeha takva da niko našeg porekla, bilo da je iz sveta sporta, nauke ili umetnosti njemu nije ni blizu. Uspesi velikana iz prošlosti su nesporni, ali iza mnogih su stajale institucije pa čak i države, a Novak je svoje uspehe postigao sam. On je kompletna ličnost, a pored nespornih sportskih rezultata isto tako je i veliki humanitarac, dobar komunikator. U najkraćem, ličnost za divljenje – kaže Rašić na početku razgovora za „Vesti“.

Kako vidite činjenicu da ga u nekim delovima sveta, pa čak i ovde u Australiji, mnogi ne simpatišu, pa čak i ne cene dovoljno?

– Novak je toliko jak da sam ubeđen da on ne čuje kada je publika protiv njega. To je i on sam u više navrata izjavio. Stvarno se stiče utisak da se ponekad radi o većem delu publike, ali on svu tu negativnu energiju iz publike pretvara u energiju koja njemu u stvari pomaže da pobedi. Nije važno šta taj deo publike misli i za koga navija, važno je kako to Nole čuje, kako on tu emociju proživljava i kanališe, a tu je velemajstor. Videli ste u finalu ovogodišnjeg Australijen Opena da je Novak jednom prilikom za vreme pauze zatvorio oči i neko vreme bio u svom svetu. A osmeh na kraju ove kratke meditacije je bio znak da je već primio pehar u nekoj svojoj dimenziji, da je sve ostalo bilo stvar rutine. Videli ste na kraju da je i bilo tako. Đoković je toliko jak i na tom području da se čini da njegovi protivnici nisu ni bitni, da on to reši bez njihovog učestvovanja, a očigledno i bez njihove saglasnosti.

Šta to toliko za nas koji živimo u Australiji znači Novakom uspeh, a stiče se utisak da nekako nama znači više nego našima koji žive u Evropi pa čak i u Americi?

– Da, upravo zbog te naše ogromne udaljenosti od matice, izolovanosti, nama to znači više od sporta. Nama je to život. Danas kada kažete da ste iz Srbije, najbolja i to izuzetno pozitivna asocijacija drugih jeste upravo Novak. On je toliko učinio za našu zemlju, za čitav region da je to neuporedivo sa bilo kojim sportistom, sa bilo kojom ličnošću. I ovaj potez da angažuje Gorana Ivaniševića za trenera, ima pozitivne konotacije. Kako za Novakovu igru, jer očigledno je daleko bolji na servisu nego pre, a sa druge strane i ovim potezom Novak gradi status zvezde svetske klase, koga obožavaju u Srbiji, ali i u regionu, u svim zemljama bivše zajedničke države. Danas kada kažete odakle ste u Australiji imate razloga za lako prepoznatljiv ponos jer upravo je Đoković simbol tog ponosa.

Vi ste karijeru počeli u srpskom fudbalu. Igrali ste za Proleter iz Zrenjanina, bili ste prvotimac Vojvodine, a bili ste i reprezentativac Jugoslavije. I Vi ste jedan od naših simbola u Australiji?

– Ja sam ispisao neke lepe stranice pre svega za Ozi fudbal, jer sam prvi trener koji je fudbalsku reprezentaciju odveo na Svetsko prvenstvo, te 1974. u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj. Mi smo tada bili zvanično među 16 najboljih fudbalskih reprezentacija u svetu. Da, to je bio veliki uspeh. Ja sam nastavio da se bavim sportom do danas, a posebno sam ponosan na Zrenjanin gde sam proveo punih devet godina u Domu za ratnu siročad, gde sam stekao navike, naučio prave vrednosti koje su me pratile kroz život i kojima mogu da zahvalim za bogatu sportsku karijeru.

To su očigledno univerzalne vrednosti, o čemu se konkretno radi te da li je to primenljivo na današnje generacije?

– Složili smo se da je prvi zakon Univerzuma – red. A tamo smo naučili šta je red. Takođe je veoma važno da u mladosti razvijamo zdrav takmičarski duh, a toga je u domu bilo u ogromnim količinama i u svim sferama života, počevši od reda za ručak, pa do sporta. Takođe je važan duh zajedništva koji se, posebno u timskim sportovima, mora negovati i koji je preduslov dobrih rezultata, naročito u fudbalu. Naša ekipa iz doma je pobeđivala sve druge ekipe, jer mi nismo samo igrali zajedno, mi smo i disali zajedno, dok drugi to nisu.

Koliko ste te vrednosti koristili u svojoj trenerskoj karijeri gde ste postigli najveće uspehe?

– Apsolutno! To je ključ mog uspeha. Ja sam spoznaje i vrednosti iz doma nosio sa sobom, primenjivao ih i uz pomoć njih pobeđivao sa svojom ekipom koja je često tehnički bila lošija od protivnika. Ali, psihološki smo bili jači i nizali smo uspehe. Upravo to na neki način prepoznajem kod Novaka. Ta disciplinu, rad, to razmišljanje o svemu u svakom trenutku. Kao i kada smo mi, ekipa iz doma, pobeđivali mnogo jače ekipe jer smo bili složni i znali smo šta onaj drugi misli. Kod Novaka je to još izraženije, s obzirom na to da je tenis individualni sport. Novak definitivno zna šta misle njegovi protivnici, publika, a šta njegov tim, prijatelji, ali i oni koji to nisu. Novak sve to pretače u energiju koja mu pomaže da pobeđuje gotovo s lakoćom.

Vi ste i danas aktivni i dokazujete da su godine samo brojka. U tom svetlu, možete li da procenite gde su granice Novakovih uspeha?

– Novak je izuzetna ličnost. Ne samo sportska, već kompletna ličnost. On je tenis, sport u celosti, a posebno psihološku komponentu sporta podigao je do neslućenih visina. To će, po mom mišljenju, nastaviti da se pretače u rezultate, u osvojene grend slemove, u nove nedelje na vrhu ATP liste, sve dokle to sam Novak bude želeo. A, to će opet sve nas, a naročito nas koji živimo na Petom kontinentu, posebno radovati jer Novak upravo ovde postiže svoje najveće uspehe. Duboko sam ubeđen i iskreno se nadam da će se ta njegova zlatna serija nastaviti i u narednim godinama i da će se samo još više učvrstiti na tronu kralja Melburna – zaključuje sportska legenda Australije Rale Rašić.

Nema velikih uspeha bez malih stvari

Rale Rašić smatra da će se velike stvari desiti samo i jedino onda kada se usavrše – male stvari.

– Vidite kako Novak to radi, on je perfektan u svakom pogledu. Pogledajte samo koliko je dao autograma posle osvajanja ovogodišnjeg Australijen Opena. Čini mi se da je svima udovoljio, da nikoga nije ostavio bez potpisa na majici, zastavi, loptici. I taj detalj, to poštovanje prema navijačima je nešto što ga odvaja od drugih tenisera – kaže Rale.

Prvi fudbalski koraci na Begeju

S naročitim zadovoljstvom Rašić se seća svojih početaka u fudbalu i ljudi s kojima je stasavao.

– Iz godina provedenih u Domu za ratnu siročad u Zrenjaninu pamtim najlepše trenutke. Pre svega, pamtim druženje s ljudima od kojih su neki kasnije postali profesori na univerzitetu, direktori velikih preduzeća, televizije i nadasve uspešni ljudi u mnogim sferama društva. Ljudi svetske klase. Te davne 1953. godine izvršena je prva fudbalska klasifikacija, u kojoj sam zajedno s Milanom Galićem i Mihajlom Đuričinom bio uvršten u mladu fudbalsku reprezentaciju Jugoslavije To vreme pamtim kao da je juče bilo, to je zabetonirano u sećanju. Sećam se i da je Begej bio toliko čist u to vreme, da smo pili vodu iz reke.

Lekcija od Bobeka

Rašić je kao igrač imao privilegiju da se na terenu susreće sa takvim legendama fudbala, kao što su Rajko Mitić i Stjepan Bobek.

– Igrati s Bobekom, ali i protiv Bobeka i Mitića, bilo je za nas mlade kao da smo dodirnuli neku svetinju. Tu sam naučio da se ne sme faulirati zvezda suparničkog tima, a na to mi je naročito Bobek skrenuo pažnju rečima: „sine, ja možda nisam veliki igrač, ali velikog igrača ne smeš da udaraš ako si odbrambeni igrač“. Tu lekciju sam kasnije primenjivao sa reprezentacijom Australije i insistirao kod igrača da ne smemo faulirati „mangupske“ igrače u rivalskim selekcijama, jer će da te unište iz „mrtve igre“ – naveo je veliki stručnjak i psiholog.