Nova bajka Radivojevića

Kuća porodice Radivojević iz Kočinog Sela kod Jagodine i ove godine je prava turistička atrakcija. Više od 20.000 novogodišnjih lampica i raznih svetlećih figura zasijalo je u punom sjaju. Automobili zastaju, oduševljeni putnici izlaze i fotografišu se ispred kuće, jer gotovo da ne postoji kutak njihovog doma ili dvorišta koji nije ulepšan raznobojnom led rasvetom. Najzaslužnija za ovu novogodišnju atrakciju je Jelena, koja je osmislila svaki detalj i koja je sa ocem Nenadom Simićem do dugo u noć razvlačila kablove, postavljala konstrukcije na koje je kačila sijalice i pomagala mu oko armature visoke tri metra da bi razmestili lampione u obliku meteorske kiše.

– Sve je počelo pre tri godine kada sam pronašla novogodišnju rasvetu, koju su iz Švajcarske donele moja svekrva Svetlana i njena mama Dragica Haler. Nisam ni slutila da će rasveta dostići sadašnje razmere. Kuću smo okitili zbog naše četvoro dece. Bila sam iznenađena kada su prošle godine dolazili iz raznih gradova u Srbiji samo da bi se fotografisali ispred naše kuće. Svake večeri bi zastajalo stotinak automobila i iz njih bi izlazili ljudi koji su želeli da se fotografišu. Najsimpatičniji mi je bio prolazak autobusa sa radnicima koji su se vraćali s posla iz italijanskih fabrika u industrijskoj zoni. Svake večeri bi sevali blicevi s njihovih mobilnih telefona. Zato ni za ovu Novu godinu nismo hteli da razočaramo sve te ljude kojima se dopalo ono što smo uradili – kaže Jelena.

I ne samo da nisu razočarali ljubitelje novogodišnje atmosfere u njihovom dvorištu, jer su sada postavili gotovo duplo veći broj svetiljki, a za najmlađe posetioce su obezbedili slatkiše, kojima će da ih počaste, jer žele, kažu da im „bajka“, kako su prošle zime opisivali kad bi se našli u njihovom dvorištu, bude još „slađa“.

– Za doček 2021. smo rasvetu postavili još 23. decembra 2020, jer su kitili svi ukućani. Sada smo zakasnili, jer je svekrva Svetlana, koja je prošle godine uživala u kićenju u Švajcarskoj, svekar Milorad ne sme da radi, a moj suprug Nikola, nam je priskočio u pomoć sa zakašnjenjem jer je bio pozitivan na korona virus. Posle gotovo mesec dana tata i ja smo uspeli da postavimo sve što sam zamislila i da konačno uključimo rasvetu. Mnogo vremena smo izgubili na pravljenju konstrukcija, armatura i zaštite, a veoma nam je bitna i estetika. Sve lampice moraju da rade u istom ritmu. Najveći problem predstavljao nam je krov, jer je često padala kiša, pa je bilo klizavo – dodaje Jelena.

Njen suprug Nikola i svekar Milorad ponosni su što je rasveta ipak postavljena pre dočeka Nove godine. Nije im žao ni što su godinu dana ranije račun za utrošenu električnu energiju platili 100 evra više, jer im je drago da prolaznici mogu da uživaju u neobičnom prizoru.

– Prošle godine mi je bilo žao jednog čoveka koji je došao čak iz Novog Pazara da bi se fotografisao ispred naše kuće. A baš te večeri kiša je napravila spoj i morali smo da isključimo rasvetu. Svima koji žele, dozvoljavamo da uđu u dvorište i da se fotografišu. Dešavalo se da deca dođu sa roditeljima i da ne žele da izađu iz dvorišta. Nama je puno srce zbog toga – kaže Milorad, glava osmočlane porodice Radivojević.

Žal za zavičajem

Mesar po zanimanju, Milorad Radivojević radio je u jagodinskom Juhoru i Agroživu, a potom u klanici živine u Medveđi. Sa suprugom Svetlanom 1991. godine otišao je u kanton Švic u Roterturnu i zaposlio se u fabrici nameštaja. Tada je bilo lako da se u Švajcarskoj nađe posao i dobije viza. Vratio se u Srbiju zbog ratne situacije. Kada je ponovo želeo da ode u Švajcarsku, nije mogao, jer nije dobio odobrenje iz Vojnog odseka pošto je bio u specijalnoj jedinici.

– Nije mi žao što se nisam vratio. Jeste da smo dobro zarađivali, ali supruga i ja smo tugovali za domovinom. Najviše mi je nedostajalo druženje, sloboda, opušten način života. Eto, sada naš sin Vladimir živi u Cirihu, gde razvozi brzu poštu. Ustane u pola pet izjutra, ode na posao, vrati se uveče u sedam. Tamo je godinu dana. Prvih nekoliko meseci bilo mu je baš teško, jer mu je baš nedostajala naša zemlja. Kada se bude penzionisao, vratiće se – veli Milorad, koji se razboleo 2003. godine, a dve godine kasnije otišao u invalidsku penziju.

I Valter zavoleo Srbiju

Milorad kaže da je njegova tašta Dragica u Cirih otišla 1972. godine. Jedno vreme je živela u kantonu Uri, pa se vratila u Cirih. Kada joj je prvi suprug nastradao, udala se za Švajcarca Valtera Halera.

– Iako je radni vek provela u Švajcarskoj, Dragica je sanjala da se vrati u Srbiju. Čak je i Valter zavoleo našu zemlju i srpsku kuhinju. Planirali su da žive ovde, ali se Dragica razbolela, pa ne može da putuje – kaže Milorad.

Briketi

Vredni Radivojevići se bave poljoprivredom i na pet hektara uzgajaju žitarice i povrće. Ipak, žele da imaju još neki posao, koji bi mogli da rade od kuće, a koji bi im donosio zaradu. Zbog toga je Nikoli baka Dragica iz Švajcarske poslala savremenu mašinu za izradu briketa. Ostalo je još samo da pripreme objekat u kome će raditi.

– Pošto imamo četvoro dece, puno obaveza oko kuće i na imanju, mislim da će proizvodnja briketa da donese dobar prihod. Najvažnije je da ovim poslom možemo da se bavimo kod kuće, jer nam je to važno dok deca malo ne porastu – kaže Jelena, kojoj poslovne ideje ne manjkaju.