Nosači američke moći

Savremeno ratovanje je obeleženo dominacijom najnaprednijih tehnoloških rešenja u borbenim sistemima svih vidova vojske – od kopnene, preko ratnog vazduhoplovstva i protiv-vazduhoplovne odbrane (PVO), do mornarice.

Upravo vojne flote najmoćnijih zemalja sveta, dužnu pažnju posvećuju razvoju sve sofisticiranijih ratnih brodova, zavisno od toga kolika novčana sredstva imaju za tako nešto i što je podjednako važno, kako vide svoju poziciju u regionalnom ili planetarnom geopolitičkom poretku. Odnosno, da li imaju imperijalističke namere ili ne.

Kako Sjedinjenim Američkim Državama ne manjka ni finansijskih sredstava, a ni hegemonističkih aspiracija, onda ne treba da čudi da se razvoj nosača aviona, najmoćnijih ratnih brodova savremenog sveta, veže upravo za odluke Pentagona.

Tvrđava rata

Nosač aviona, u najkraćem, predstavlja aerodrom na moru. Time bi se na najsažetiji način mogla objasniti njegova funkcionalna uloga. Kako ovu vrstu brodova odlikuju kolosalne dimenzije (primera radi, brodove iz „Nimic“ klase, krasi dužina od 333 metra i deplasman od 100.000 tona), kao i sama konfiguracija palube (sa poletno-sletnom stazom) i trupa (sa hangarima za avione), metafora o „plovnom aerodromu“ je sasvim utemeljena.

Ipak, koliko god delovao impresivno i gotovo neuništivo, nosač aviona vrlo retko samostalno plovi vodama. Razlog za tako nešto je bezbednosne prirode, jer su neprijatelji pronašli način kako da izađu na kraj čak i sa ovakvim okeanskim kolosima.

Zbog toga, iako je i sam opskrbljen naoružanjem, nosač aviona po pravilu plovi u formaciji sa drugim brodovima – razaračima, kruzerima, fregatama i podmornicama, pri čemu se ovakva grupa borbenih plovila često naziva i „udarna grupa nosača aviona“.

Svaki od ovih brodova realizuje neku, unapred zacrtanu ulogu, a sve u cilju što većeg stepena zaštite nosača aviona, moćnih, ali i izuzetno skupih ratnih „igračaka“. Prisustvo udarne grupe nosača aviona u određenim delovima svetskog okeana, menja balans oružane moći u korist onoga koji mornaricu šalje, što doprinosi značajno većem stepenu kontrole nad dešavanjima u čitavom regionu.

U slučaju Amerike, grupe se upućuju u turbulentne regije sveta gde je procenjeno da američki imperijalistički interesi mogu biti ugroženi. Budući da Vašingtonu prethodnih decenija nije manjkalo interesovanja da sudeluju u procesima na svim meridijanima, onda se može reći da cela američka flota od jedanaest nosača aviona, ima „pune ruke posla“.

Kako, primera radi, nosači aviona iz najzastupljenije „Nimic“ klase mogu da ponesu 90 lovaca i helikoptera (što je više nego što ukupna snaga ratnih avijacija nekih zemalja) onda ne treba da iznenađuje količina objektivne, ali i psihološke moći koju sa sobom nosi prizor nosača aviona među „neposlušnim režimima“.

Razvojni put ove vrste ratnih brodova je trajao čitav vek, te da bi se stiglo do generacija „Džerald Forda“, trebalo je preći stazu popločanu inženjerskim uspesima i propustima, budžetskim kresanjima, kao i promenama u planetarnoj političkoj konfiguraciji.

Avioni stižu na brodove

Rani dvadeseti vek bio je obeležen krizama postojećeg poretka baziranog na kolonijalizmu. Niz međusobno suprotstavljenih interesa velikih sila oko podele plena, svet su gurale iz krize u krizu. Uporedo sa tenzijama koje su postojale, stvarana je i potreba da se za eventualna ratna dejstva bude valjano pripremljen. Upotreba avijacije u borbene svrhe je postala opšte mesto nakon Prvog svetskog rata, ali su i pre toga postojali napori da se prednosti aviona iskoriste u ratu. Avioni su probleme fizičke udaljenosti, hidrološke i morfološke karakteristike terena, kao i druge karakteristike bojišta koje su bile od suštinskog značaja za kopnene snage učinile mnogo manje relevantnim faktorom za ishod rata.

Međutim, čak ni avioni nisu svemogući. Budući da dve trećine planete prekrivaju okeani, pitanje lociranja aviona na ratnim brodovima se sve češće postavljalo. Uostalom, ratna teorija (ali i istorijska praksa) je sugerisala da prevlast na moru predstavlja put u svetsku dominaciju, o čemu je govorio i pisao Alfred Mehen, američki admiral i jedna od uticajnijih figura u svetskoj geopolitičkoj teoriji, navodi se u analizi Centra za istraživanje bezbednosti (CIB). Sve to zajedno je dovelo do pokušaja da se spoje prednosti mornarice i avijacije.

Promene u tehnološkim rešenjima prilikom kostrukcije borbenih sistema, kao i realna potreba da se avijacija koristi i daleko od kopna, dovele su da se već novembra 1910. godine, u Americi po prvi put realizuje poletanje aviona sa palube broda. Dva meseca kasnije, sprovedeno je prvo uspešno sletanje na brod u pokretu. Tako su brodovi USS „Birmingem“, sa kog je izvršeno prvo poletanje, i USS „Pensilvanija“, na kom je realizovano sletanje, ušli u istoriju, jer je na njima počela priča o američkoj mornaričkoj avijaciji. Istovremeno, stvorena je i potreba za nosačima aviona.

Pogon i katapulti

Razvoj nosača aviona se prvobitno odvijao u umovima inženjera, a nakon toga, i u praksi. Vođeni željom da brodovi budu kadri da izvršavaju svoje zadatke plovnih aerodroma, inženjeri su davali svoje predloge kako to izvesti na najbolji način, sve u skladu sa dostignutim stepenom tehničko-tehnoloških inovacija. Međutim, sama teorija nije bila dovoljna, te su korekcije vršene i nakon onoga sto se dešavalo u praksi.

Primera radi, paluba prvih nosača aviona je bila drvena. To je omogućavalo da sam brod bude lakši (najviša dozvoljena masa nosača aviona je u Americi bila zakonski ograničena), ali je istovremeno i ostavljalo mogućnost da u slučaju napada, rakete probiju gornje slojeve broda i da se penetracija nastavi i do hangara koji se nalaze ispod. Upravo to se desilo 1942. godine, kada je napad na nosač aviona bio fatalan upravo iz razloga jer paluba nije bila oklopljena. To se promenilo u narednim generacijama nosača, koje su sve više ličile na savremene ploveće tvrđave rata. Konstruktorska rešenja su varirala i kod drugih važnih delova nosača. Prvobitni mehanizmi za zaustavljanje aviona prilikom sletanja na stazu, bili su najobičniji redovi međusobno vezanih vreća sa peskom koje je avion „kačio“ prilikom sleta. To je, recimo, praktikovano na „Lengliju“, jednom od najranijih nosača aviona iz dvadesetih godina prošlog veka. Tokom godina, razvijane su sofisticiranije metode – sajle koje su amortizovale silu koju stvara avion hidrauličnim cilindrom instaliranim neposredno ispod staze. To rešenje se održalo i na nekim od nosača novijih generacija – kako na „Nimic“ klasi, tako i na „Džerald Ford-u“.

Ono što se jeste u međuvremenu promenilo, jeste sistem katapultiranja aviona sa palube. Nakon što su Britanci pronašli rešenje kako lansirati avion sa ratnog broda, Amerikanci su bili zadivljeni rezultatima, te su projekat otkupili. Tako je otvoren put implementaciji sistema koji omogućava da se svakih tridesetak sekundi, jedan lovac ili transporter, katapultira sa palube nosača u nebo iznad okeana. Kao uspešna solucija, katapulti su svoje mesto našli na svim nosačima konstruisanim od početka pedesetih godina prošlog veka. Inovacija je došla sa klasom „Džerald Ford“, koja problem lansiranja aviona rešava elektro-magnetskim umesto standardnim katapultom, čime se smanjuje stres koji trpi sam vazduhoplov prilikom poletanja, ali se i štedi na prostoru i elektronici na samom brodu.

Jedna od, široj javnosti, prepoznatljivih karakteristika nosača aviona, jeste i njihov pogon. Iako postoje i nosači aviona koji kao pogonsko gorivo koriste naftu, (primera radi, takav je ruski nosač Admiral Kuznjecov), američka flota nosača je isključivo nuklearnog tipa.

Nuklearni, kao i konvencionalni pogon, ima svojih prednosti i nedostataka, ali je kapacitet brodova iz klase „Nimic“ da dve decenije plove bez dopunjavanja goriva faktor koji je dovoljno zavodljiv da se plati astronomska cena prilikom konstrukcije ovih mašina rata. A ona iznosi više milijardi dolara. Može se postaviti pitanje, zašto, u konkretnom slučaju, američki poreski obveznici, lako pristaju na ogromne troškove koje pravi postojanje ratne flote od jedanaest nuklearnih nosača aviona, uz više desetina pratećih plovila koje ulaze u sastav udarnih grupa? Takođe, zašto je Pentagon u razvoju plovnih aerodroma stao na broju od jedanaest?

Svetska dominacija

Odgovor i na prvo i na drugo pitanje leži u težnji Vašingtona da ostvari svetsku dominaciju. Kako je američko javno mnjenje poslednjih nekoliko decenija izloženo jakom narativu da će „Amerika spasiti svet“ (što je nakon 11. septembra 2001. godine dobilo potpuno novu dimenziju), onda ne treba da čudi relativna uniformnost američke spoljne i bezbednosne politike bez obzira na to da li su nosioci moći demokrate ili republikanci.

Isto važi i za budžetska izdvajanja za odbranu vrednosti koje baštini Vašington. Statusni aspekt američke moći, oličen kroz prisustvo nosača aviona, takođe je vrlo važan aspekt celokupne problematike, koji nikako ne treba potceniti. Uostalom, Pentagon se i zadržao na broju od jedanaest nosača aviona upravo radi slanja poruke eventualnim protivnicima. Ona glasi, da je američka flota sposobna da vodi dva velika rata, primera radi, u Atlantiku i Pacifiku, jer ima više nosača aviona od ratnih mornarica ostalih zemalja sveta – zajedno.

Na valu ideje o vojnoj superiornosti, donosioci odluka u Vašingtonu su doneli neke dobre, a još više, loših odluka. Tome svedoči aktuelno stanje u svetskom geopolitičkom poretku. Međutim, teško je očekivati da će SAD odustati od postupaka koje imaju za cilj obnovu poljuljane svetske hegemonije. Veliku ulogu u tom pravcu će u budućnosti, kao i u prošlosti, imati nosači aviona. Makar, protiv onih protivnika koji ne mogu da uzvrate udarac. Tome nas je ista ta, krvava prošlost, naučila.