Nikome se ne dokazujem

Svetislav Pešić uveliko gazi osmu deceniju života i petu trenerskog rada. Ne krasi ga lažna skromnost, pa je posle sa Svetskog prvenstva u Manili izjavio: „Bilo je pobeda i poraza za ovih 40 godina, ali ja sam jedan od najboljih evropskih trenera.“

To niko ne može da mu ospori, a poslednja potvrda stigla je u septembru posle rođendana 28. avgusta proslavljenog na Filipinima. U Manili su oslabljeni „orlovi“ osvojili srebro, a Kari je pokazao da i u 74. godini zna formulu za velika dela.

Počeo je u KK Bosna, sa kojom je osvojio kontroverznu titulu 1983, a onda je usledila pečalba. U Nemačkoj je napravio tri čuda. Najpre sa reprezentacijom, koju je doveo do evropskog trona 1993, zatim je napravio moćnu Albu, a poslednja misija bila je 2014, kada je formirana košarkaška sekcija Bajerna. Nije preterano reći da je Pešić tvorac moderne nemačke košarke, pošto je postavio čvrste osnove na kojima se temelje današnji uspesi. Pešić se, kao i uvek, rado odazvao pozivu „Vesti“, a na početku razgovora dotakli smo se upravo njegovog iskustva u dijaspori, a potom popričali o aktuelnostima i izazovima u srpskoj „kraljici igara“.

Ponosni dijasporac

Kako je boravak u Nemačkoj uticao na Vas kao trenera?

– Mnogo duže sam bio trener u Nemačkoj nego u Srbiji i Jugoslaviji – počinje priču Kari. – Nema sumnje da me je boravak tamo menjao i oblikovao jer sam sa porodicom u Nemačkoj od 1987. Najpre smo živeli blizu Hagena, a zatim je usledila selidba u Berlin i rad u Albi. Kasnije sam bio četiri godine bio u Minhenu, tako da sam prošao celu zemlju. Moja „gasterbajterska“ svakodnevica se nije mnogo razlikovala od života ostalih naših ljudi u dijaspori. Izuzetno sam napredovao u prvih šest selektorskih godina. Mnogo sam putovao i često boravio u Americi prateći rad na univerzitetima i tako se doškolovao. Ali, ja sam pre svega trener sa prostora bivše Jugoslavije. Korene i filozofiju, kao i metodiku treninga i razmišljanja o taktici i igri formirao sam još u Jugi, i te osnove nikada nisam napuštao. Samo sam ih dopunjavao novim saznanjima i iskustvima sticanim kroz karijeru.

Ko je od koga više naučio, Vi od Nemaca ili oni od Vas?

– U Nemačkoj sam uvek imao veliku podršku, čak i kada nije bilo rezultata. Shvatio sam da se naporan rad, strpljenje i poverenje isplate. Nemci su verovali u mene, osetili su da mogu da profitiraju od mog trenerskog znanja. Ta razmena je bila na obostranu korist, učili smo jedni od drugih. U Srbiji često nismo spremni da se menjamo i učimo. Vrhunski stručnjak mora konstantno da istražuje i da se usavršava. Moj zadatak nije samo da igrače podučavam košarci, već i da budu bolji ljudi.

FSS ima razvijenu mrežu praćenja mladih srpskih fudbalera stasalih u dijaspori i mnogi su postali „orlovi“ i važan deo reprezentacije. Kakva je situacija sa košarkašima, da li su Vam neki od njih na radaru?

– Naravno, imamo apsolutno sve informacije. Ali nema ih mnogo po Evropi, većina mladih srpskih talenata koji mogu da zadovolje tražene kriterijume su u SAD i Kanadi, gde je mnogo naših ljudi otišlo kada su počeli ratovi, za razliku od moje generacije koja je uglavnom išla u zapadnu Evropu. Većina tih momaka je po koledžima i srednjim školama. Pratimo ih, dva puta godišnje idemo u Ameriku. Ima dosta kandidata i siguran sam da će neki od njih igrati za Srbiju u budućnosti.

Ostvaren cilj na SP

Na SP u Manili je osvojeno srebro, iako je malo ko verovao u Srbiju posle otkaza nekoliko ključnih košarkaša. Ipak, uspeli ste da obradujete naciju, najsjajnije odličje je izmaklo za dlaku. Kada pogledate unazad, da li se više radujete srebrnoj medalji ili žalite za ispuštenim zlatom?

– Nema tugovanja. Naš glavni cilj pre početka Mundobasketa, kao i svih ostalih timova, bio je plasman na Olimpijske igre. To je bila najveća motivacija kako bismo zadržali kontinuitet učešća na najznačajnijim takmičenjima. Put do tog uspeha je bio veoma izazovan, pošto kvalifikacije za SP uopšte nisu bile naivne. Imali smo teške protivnike – Grčku, Tursku i posebno Letoniju, koja je blistala. Za nas je plasman na SP bio veoma važan, jer smo vek košarke u Srbiji slavili baš u godini kada se održava Mundobasket. Ljudi često zaboravljaju da je mesta na OI bilo samo za dve evropske reprezentacije, svi ostali će morati u dodatne kvalifikacije. Naravno, kad smo već došli u priliku da osvojimo medalju, hteli smo zlato. Uvek želiš više. Nekada su i realni ciljevi teško dostižni. Svakako, to je bio uspeh koji je pokrenuo celu našu košarku i opravdao sva ulaganja u prethodne dve godine i sav rad i zalaganje.

Da li rezultat u Manili i Vaša lična satisfakcija, jer posle EP 2022. bilo je dosta osporavanja, mnogi su Vas čak slali u penziju?

– Šta znači satisfakcija? Ne moram nikome da se dokazujem, posebno ne ljudima od kojih nikad ne bih uzeo bilo kakav savet. Takvi ne mogu da me naljute i sve to gledam realno i mirno, uopšte se ne uzbuđujem. Kada si javna ličnost, moraš da budeš pripremljen za sve vrste kritika. Svestan sam kako je to kod nas. Košarka u Srbiji je veoma popularna i ona teče u venama mnogih ljudi, pa su i očekivanja velika. Dovoljno sam iskusan da me ništa od toga ne potresa, a nije me iznenadilo ni to što sam odjednom, posle Manile postao vrhunski trener – kaže Pešić uz smeh i nastavlja. – Mi smo i na EP bili fantastični, u grupnoj fazi smo igrali odličnu košarku. Nažalost, desila se Italija, kada smo 10 minuta bili ispod svojih mogućnosti. Oni koji ne prate dovoljno verovatno nisu ni svesni da smo mi po mnogim parametrima daleko iza njih, tako da poraz od „azura“ uopšte nije tako velika sramota, kako su to predstavili mnogi „stručnjaci“.

Pre svakog takmičenja javnost upada u depresiju ili euforiju u zavisnosti od toga da li će se Nikola Jokić odazvati pozivu. Iako se to najviše tiče Vas kao selektora, čini se da Vi mnogo mirnije gledate na njegovo (ne)pojavljivanje, svesni da je tim iznad svakog pojedinca?

– Pre svega, nema dileme da je Nikola najbolji na svetu. Po meni, on je još bolja osoba nego košarkaš. Logično je da bi svi voleli da se najkvalitetniji stalno odazivaju, ali nije uvek moguće. To nije zato što oni ne žele da igraju za reprezentaciju. Nikola je prošle godine imao preko 100 utakmica u Denveru, što je velika potrošnja, kako fizička tako i mentalna i vrlo je bilo teško da on nastavi u tom ritmu. Kada dođeš u reprezentaciju preuzimaš odgovornost, ne samo za sebe nego i za tim. Ima nekih koji su u datom momentu nespremni za to. Takve stvari se dešavaju u svim reprezentacijama, ne samo u našoj i nije nešto novo. Razmljivo je da su ljudi često kritični i razočarani, ali ko nije u koži tih momaka ne može da ih razume. Naš zadatak je da od onih koji se odazovu napravimo najbolji mogući tim, koji će da funkcioniše na pravi način i uz dobar rad ostvari rezultat.

Bolji uslovi za mlade

Nedavno se slavilo 100 godina košarke u Srbiji, odali smo počast i zahvalnost velikanima srpske „kraljice“. Šta nas čeka u sledećem veku, da li imamo sistem koji će nam omogućiti da neke buduće generacije slave takve veličine?

– Mi smo nekada bili mnogo veća zemlja, a u međuvremenu smo se smanjili, ali ima nešto što se nije smanjilo, čak je i veće – popularnost „kraljice igara“. Verovatno je to zasluga NBA, koji se uselio u sve domove i zahvaljajući našim košarkašima, koji već godinama ne samo igraju, već i menjaju ovaj sport. Ko otkriva nove asove po Srbiji? Pa, pre svega treneri. Ali ti mladi stručnjaci nemaju rešen status, niti materijalnu sigurnost. Bez adekvatne podrške trenerima će biti veoma teško da zadrže entuzijazam i motivaciju da prave nove asove. Takođe, nemamo ni adekvatan sistem takmičenja koji bi podržao talente i dao im priliku da napreduju.

Nekada se znanje prenosilo s kolena na koleno, mladi treneri su često tražili pomoć od iskusnijih i nisu se libili da imaju savetnike. Da li su stručnjaci danas dovoljno spremni da uče i da se usavršavaju, ili misle da sve znaju?

– Srbija ima školovane, dobre i posvećene trenere koji sa strašću rade svoj posao, samo mora da im se pomogne. Svi bismo želeli da oni budu apsolutni profesionalci, ali mora od nečega da se živi, da plate budu pristojne, uz socijalno i zdravstveno osiguranje. Da bi se tražio maksimalan odnos, onda i uslovi moraju da budu takvi. Stalno to ponavljam, možda sam i dosadan, ali trudim se da doprem do nadležnih. Džabe potencijal i talenat ako struka nije zaštićena i to će biti naš problem u budućnosti. Jer ako se to ne promeni, najbolji mladi treneri odlaziće sve ranije u inostranstvo i mi ćemo da ih gubimo. To je šira tematika, ne samo košarkaška. Problem je identifikovan, samo se moraju pronaći rešenja, jer u suprotnom sav taj talenat nećemo pretočiti u željene rezultate – završava Pešić uz napomenu da će Novu godinu provesti u Beogradu sa drugarima iz košarkaškog sveta i familijom.

Spremni za Pariz

Sledeće godine je OI u Parizu, a Vama nedostaje samo zlato sa Igara. Da li karijeru merite kroz trofeje i medalje ili imate neke druge kriterijume koji su Vam važniji?

– Nedostaje mi i bronzana, ne samo zlatna – šeretski će Pešić – Ne igraju se Olimpijske igre zbog mene i zbog toga što moram da osvojim ovo ili ono, pa da se onda hvalim. Mi koji predstavljamo srpsku košarku ne moramo da se zamaramo time da postavljamo ciljeve, oni su odavno poznati. Nekada su realni, a nekada plod euforije i emocija. Ali mi moramo da ostanemo sa obe noge na zemlji i da se spremimo za ono što nas očekuje. Stara izreka kaže – „loša priprema, loši rezultati“. Olimpijski turnir je drugačiji nego EP i SP, biće svega 12 ekipa i tamo su najbolje reprezentacije, možda će samo dve biti autsajderi (Japan, Južni Sudan). Nije nam cilj samo da učestvujemo, već i ostvarimo nešto značajno. Videćemo i u kakvom stanju će biti košarkaši. Prvenstva se završavaju kasno, a OI počinju rano, već 26. jula, tako da će biti izazovno kako da se igrači na pravi način regenerišu mentalno i fizički.

Druženje sa mladima

Često držite tribine i predavanja mladima na fakultetima?

– Znanje i iskustvo želim da prenesem i pomognem mladima da budu bolji. Zato i kažem da imamo izuzetno talentovane ljude, jer sam u neposrednom kontaktu sa njima i mislim da im to mnogo znači. Baš zato bi mi bilo veoma žao da se društvo ne uključi kako bi im se pomoglo da realizuju potencijale. Naravno, kroz povratnu informaciju i ja čujem dosta zanimljivosti, jer klinci neke stvari gledaju drugačije. Ne želim da prestanem da učim, jer da bi trener učio nekoga, to mora i on stalno da radi pošto se svet neprestano menja.

Nole i Rafa

Kari je imao zanimljivo poređenje dvojice najvećih svetskih tenisera:

– Srbi umeju da se hvale. Imamo talenat i često pobeđujemo, zato što znamo šta hoćemo. Gledao sam skoro dva snimka iz dečjih dana, Novaka Đokovića i Rafaela Nadala. Nole govori o osvajanju sveta, vrhu planete, Rafa o uživanju u tenisu. Eto razlike i škole za nas – cilj je mnogo bitan. Grci su Rehagelu, posle osvajanja Evrope, zamerili da ne igra moderno. A stari nemački lisac imao je jasan odgovor – moderan fudbal je pobeda!

Poznanstvo sa Pepom i Stepijem

Nedavno je u Beogradu boravio Pep Gvardiola, a osim priče o utakmici njegovog Mančester Sitija i Crvene zvezde, trofejni trener je govorio i o Kariju.

– Neverovatno je kako je Pešić i dalje prisutan na velikoj sceni. Doneo je Barseloni prvi evropski trofej. Bili smo u kontaktu kada smo obojica radili u Bajernu. Znam da je napravio veliki rezultat na Svetskom prvenstvu. Uprkos godinama i dalje ima ogromnu energiju, velika je legenda i značajne stvari je uradio sa mnogim klubovima – rekao je Pep za Karija.

Srpski košarkaški trener nije ostao dužan:

– Cenim trenere koji su uspeli da naprave kontinuitet i koji su načinom rada uticali na sport. Pep Gvardiola je bez sumnje jedan od tih. Njegov trenerski rukopis nadograđen novim idejama koje su donele promene u fudbalu je i te kako vidljiv – rekao je Pešić, dodavši da posebno poštuje jednog Srbina, koji je ostavio trag u Nemačkoj. – Dragoslav Stepanović je sjajno radio u Frankfurtu, s naglašenom harizmom i drugim ljudskim vrednostima, u mnogo čemu je bio originalan. U to vreme bio je možda i najpopularniji trener u Nemačkoj.