Niko ni vrata da mu otvori

Naši stariji čitaoci verovatno se sećaju Miloša Markovića, „mučenika sa Golije“ kome su pre deset godina, dok se borio sa teškom bolešću i nemaštinom, pomogli da preživi u zabitom selu Pavlje na padinama ove planine. Tada se Miloš nekako izvukao i oporavio, viđali su ga potom ljudi kako biciklom dolazi u 25 kilometara udaljeni Novi Pazar, po hleb i lekove, povremeno bi navratio i ovdašnji Centar za socijalni rad, da uzalud potraži kakvu pomoć, a onda mu se izgubio svaki trag.

Jedan telefonski poziv ponovo nas je ovih dana podstakao da posetimo Miloša, molbu da mu ponovo pomognemo poslala nam je komšinica iz susednog sela, humana duša, dobro upućena u sve Miloševe muke. Obradovao se kad nas je ugledao.

– Deset godina niko mi vrata ne otvara, jedino mi dobri ljudi iz susednih sela povremeno donesu po neki hleb ili brašno, pa ja sam mesim, ne znam kako sam uopšte živ i kako još hodam ovom zemljom – priča Miloš i naglašava da mu društvo jedino prave dve mačke i njihovih osmoro mačića sa kojima „razgovara“ i koji ga razvesele svojom igrom i bezbrižnošću.

– Deset godine u muci i sirotinji pazio sam pokojnu majku. Od kako je ona preminula ja sam, evo, duže od decenije, sam na ovom svetu, nesposoban sam za rad, nemam ni najminimalniju socijalnu pomoć, ni snage da popravim krov na oronuloj kući, ni nadu da će biti bolje. Svevišnjem se molim da se teže ne razbolim, da ne padnem na postelju i da se ne raspadnem u ovoj nedođiji – dodaje Miloš i žali se na „državu“ koja, kako kaže, ništa nije učinila za njega.

– Čujem da socijalnu pomoć primaju i ljudi koji voze mercedese, a ja mesečno ne mogu da dobijem ni 100 evra da se lečim i prehranim, pošto neću moći da kupim ogrev, bojim se skapaću od studi. Jedva sam preživeo prošlu zimu, ne znam kako ću ovu koja dolazi, gde je tu solidarnost i briga države za nas siromašne, bolesne i usamljene. Nisam jedini, puno nas je u ovom kraju i niko nam glavu ne okreće – žali se ovaj bedni starina sa Golije.

Jedina Miloševa nada ponovo su naši čitaoci i dobri ljudi rasuti širom sveta, za sreću njemu nije potrebno mnogo.

– Voleo bih da pripremim nekoliko džakova brašna, da kupim paket namirnica, da obezbedim barem pet metara drva, da izmirim dug za struju koja mi je davno isključena, da imam potrebne lekove i nabavim televizor. I šporet mi je potpuno dotrajao, kad pečem hleb ili nešto kuvam gušim se u dimu – kaže starina.

– Mnogo bi mi značilo kada bih uspeo da popravim oronuli krov i utoplim sobu u kojoj živim – naglašava Miloš i nada se da će mu, kao pre deset godina nakon što se njegov apel pojavi na stranicama „Vesti“, dobri ljudi ponovo pomoći.

Odmah nakon povratka iz Pavlja zamolili smo poznatog humanitarca i našeg saradnika Hida Muratovića da poseti Miloša, „starog poznanika“ i ponese mu bar najnužniju pomoć. Poznati dobročinitelj nije čekao ni časa, Milošu je uručio najpotrebnije namirnice i 50 evra za lekove.

Stigla prva pomoć

– Ovo mu je samo prva pomoć, olakšaće mu život u narednih mesec dana, a onda ponovo dolaze muke. Koristim priliku da pozovem sve dobre ljude iz dijaspore, sve čitaoce „Vesti“ i dobrotvore iz ovog kraja da pomognu Milošu i drugim starima i nemoćnima da se koliko toliko pripreme za zimu koja će brzo doći – poručuje Muratović.

Dobar majstor

Miloš nije završio nikakve škole, ali je, dok ga je zdravlje služilo, bio dobar majstor i znao je sve da popravi, pomagao je svima u Pavlju i okolini. Poslednjih godina počeo je da zaboravlja i psihički da popušta, pa, kako kaže, šrafciger više ne uzima u ruke. Žao mu je samo što više ne može biciklom da ode do Novog Pazara, popriča sa ljudima i vidi bar nekog od starih drugova.