– Nemam više tamo rođaka, tek ponekog prijatelja i svaki put kad kročim na Kosovo pomešana su mi osećanja, srećan sam i tužan. U Prištini nikada ne prolazim pored kuće u kojoj sam odrastao. Ne mogu, teško mi je. Imam svoje uspomene koje ne želim da kvarim – kaže Peđa, koji je kao klinac učio da svira harmoniku, a prvi učitelj mu je bio Slavko Stefanović Slavkoni.
– Slavko je bio dobar prijatelj mog oca, ali se on sa Kosova odselio mnogo pre mene, a ponovo smo se sreli u Beogradu posle dve decenije. U međuvremenu sam od malog dečaka stasao u odraslog čoveka i nije me prepoznao. Kad sam mu se predstavio, odmah se setio ko sam. Ja sam želeo da postanem advokat, upisao sam Pravni fakultet, ali me je sudbina odvela na drugi kolosek.
Kako ste počeli da se bavite komponovanjem i pevanjem?
– Od oca sam dobio klavijaturu, koja je imala i aranžer, vežbao sam sviranje, komponovao, pisao stihove. Pre 15 godina sam napisao svoju prvu pesmu "Imam ljubav, al' kome da je dam" i nudio sam je Saši Matiću, Đaniju, Ljubi Aličiću, ma brojnim pevačima, ali niko je nije želeo, niko se u njoj nije pronašao.
I onda ste je sami snimili?
– Početkom 2000. godine došao sam kod Endžija Mavrića, sa željom da mi uradi aranžmane za neke moje kompozicije, koje sam nameravao da objavim na prvom solističkom albumu. Završili smo većinu posla, ali to izdanje se nikada nije pojavilo na tržištu. Endžiju sam pokazao mnoge pesme koje sam napisao, njemu se to dopalo, pa ih je nudio svojim saradnicima. Ali onu na koju sam najviše računao, "Imam ljubav, al' kome da je dam", niko nije uzeo. Kako je njen demo snimak završio na Ju tjubu pojma nemam, desilo se bez mog znanja i tada počinje preokret u mom životu. Brojni pregledi za kratko vreme su mi doneli mnogo posla. Zvali su me na gostovanja, a meni nije bilo jasno kako me znaju. Najviše posla kao pevač u početku imao sam po Bosni, tek kasnije po Srbiji i dijaspori, a moje autorske numere počele su da se pojavljuju na albumima Đanija, Saše Matića, Mileta Kitića, Ilde Šaulić, Indire Radić, Ace Pejovića i drugih. S Endžijem sam se sprijateljio, pa smo se okumili.
Da li je tačno da ste kupovali ulaznicu za neke svoje nastupe?
– Ljudi nisu znali kako izgledam, pa se dešavalo da me obezbeđenje ne pušta na službeni ulaz, a mene pošto mrzi da objašnjavam, pa lepo kupim ulaznicu i uđem u lokal. Posle pronađem gazdu unutra, pa mogu do bine da pevam. Pa, šta ću, eto plaćao sam ulaznicu za sopstveni nastup.
Žabac dao prvi honorar
– Dobro pamtim prvu tezgu i prvi zarađeni novac od muzike. Bilo je to 2000. u diskoteci u Bačkoj Palanci, koju je tad držao Nebojša Tubić zvani Žabac. On se požalio jednom mom prijatelju kako mu je bend koju je tu redovno nastupao otkazao u poslednjem trenutku i to baš na proslavi petogodišnjeg rada lokala. Drugar mu je predložio da angažuje mene, jer sam "opasan" svirač i pevač. Naravno da je lagao, jer sam ja u tom trenutku jedva znao nekih dvadesetak pesama da izvedem. Ali, prođoh nekako te večeri, dobro je ispalo, pa sam nastavio da radim u diskoteci i narednih godina.
Za pijanca 50 evra
– Nedavno sam gostovao u Diseldorfu, i vraćajući se u hotel naišao sam na čoveka koji je zapomagao sedeći na stepenicama. Prišao sam mu i pitao treba li mu pomoć, jer je delovao veoma loše. Međutim, pijanac je skočio, počeo da histeriše i viče nešto na nemačkom, a onda me napao, cimajući me za jaknu i majicu. U odbrani sam mu lupio šamar, a moj napadač se rasplakao i počeo da mi objašnjava kako je gladan. Sažalio sam se, zavukao ruku u džep, pa mu da 50 evra. E, onda je on krenuo da me grli, zahvaljuje se, pa me je ispratio do hotela, gde smo se rastali kao stari prijatelji.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
