Nema lepše zemlje od Srbije

Učenici Dopunske nastave na srpskom jeziku iz Nemačke, Švajcarske, Francuske, Italije, Slovenije i Grčke boravili su u tri grupe u rodnom selu Vuka Stefanovića Karadžića. Poslednjeg dana boravka treće grupe učenici su pripremili priredbu na kojoj su predstavili šta su naučili u Tršiću tokom boravka u Naučno-obrazovno kulturnom centru (NOKC) „Vuk Karadžić“.

Sanja Dulać iz sektora za predškolsko i osnovno obrazovanje Ministarstva prosvete kaže da je u trećoj grupi bio 81 učenik i osam nastavnica, a da je ukupno u Tršiću bilo oko 190 dece.

– Činjenica je da su učenici prezadovoljni, poneli su vrlo lepe utiske, upoznali su Srbiju na jedan malo drugačiji način. Potrudili smo se da boravak svake grupe ovde prođe najbolje moguće, da im ponudimo što više sadržaja. Sve tri grupe išle su u manastir Tronoša i Banju Koviljaču, posetile su Vukovu kuću, a u dve grupe smo imali gostovanje KUD „Karadžić“ iz Loznice pa su im vršnjaci pokazali kako igraju, a na kraju su, na opšte zadovoljstvo, svi zajedno zaigrali. Zaista smo se trudili da deca na pravi način, na licu mesta nauče šta je to Srbija, šta su srpska kultura i istorija, da prodube svoja znanja. Radionice koje su imali, umetničke i jezičke, bile su na zabavan način realizovane i deca su sa zadovoljstvom u njima učestvovala – kaže Dulaćeva.

Prema njenim rečima, ono što posebno raduje jeste dobra povratna informacija od roditelja pa već sad Ministarstvo prosvete ima njihove pozive i pitaju da li postoji mogućnost da deca učestvuju u programu, a da oni to plate.

Možda i Zima u zavičaju

Dulaćeva napominje da u Tršić mogu da dođu isključivo deca iz dopunskih škola. U poslednje dve grupe u program su uvedene sportske aktivnosti koje izgleda najviše doprinose da se deca međusobno zbliže i upoznaju, a već sada se razmišlja da se naredne godine u program posete uključi i legendarna planina Gučevo, čuvena iz Velikog rata, koja se nalazi kod Banje Koviljače.

– Kompletan program finansira budžet Srbije, odnosno Ministarstva prosvete, i posle ovakvih pozitivnih reakcija želja nam je da radimo ovaj program i ubuduće. Ukoliko budemo mogli da napravimo i Zimu u zavičaju, ako se stvore uslovi za to s obzirom na eventualnu energetsku krizu. Gledamo da uklopimo naše aktivnosti sa periodom kada inače naši ljudi iz dijaspore borave u Srbiji, dolaze za raspust, ili praznike koje provode ovde – ističe Dulaćeva.

Ona navodi da su u Tršiću u trećoj grupi uz koordinatorku Tatjanu Popović bile i nastavnice Vesna Koprivica, Ljubica Pokrajac, Tatjana Hot, Dragica Doderović, Slađana Marković, Gordana Budiša i Slavica Simić. Simićeva, koja živi i radi u Štutgartu i okolini, kaže da su pozitivna iskustva ne samo dece, već i njihovih roditelja.

– Deca su mamama i tatama prenela pozitivne utiske, da su srećna u Tršiću, a oni su zahvalni našoj državi koja im je omogućila boravak ovde. Osim učešća u raznim radionicama stekli su nove drugare, povezali se sa decom iz drugih država i sigurna sam da će se u suzama rastati. Prvi odgovor na naše pitanje kako im je ovde jeste pitanje da li će imati priliku i sledeće godine da borave u Tršiću. Mislim da je to odličan odgovor na sve što su doživeli i videli i koliko im je značio dolazak. Hvala svima na lepoj organizaciji i ideji da naša deca upoznaju i okolinu Tršića. Ona su ovde prvi put srela pisca Nedeljka Popadića koji nam je baš ulepšao jedan dan. Ovo je bio stvarno divan boravak. Sigurna sam da će učenici ovo pamtiti i preneti drugarima u dijaspori, kao i da će naredne godine sigurno biti mnogo više dece zainteresovane za dolazak u Tršić – ističe Simićeva.

Mnogo je lepo

Njene reči potvrđuju i učenici.

Danica Milinković (9) kreće u četvrti razred. Rođena je u Nišu, a živi u Nirnbergu, gde je otišla sa roditeljima kada je napunila dve godine.

– Izleti su mi se mnogo svideli, svugde smo kupili nešto od suvenira našim drugarima, bakama ili dekama za uspomenu. Moji roditelji su iz Srbije, kod kuće pričam srpski, a u školi nemački. Žao mi je što se sve nekako brzo završilo. Ako budem mogla rado bih došla i naredne godine. Mnogo mi je bilo lepo – kaže ova devojčica.

Nikola Maričić došao je iz Minhena, ima 15 godina i rođeni je Beograđanin, a iz Srbije je otišao sa 11 godina. Kako kaže, redovno prati šta se dešava u domovini i nikada nije hteo da zaboravi odakle potiče i uvek se ponosio time.

– To je nešto moje, gde god da odem ja sam Srbin. Moja porodica kod kuće uvek priča srpski, gledamo našu televiziju. To je naše, nešto što ne sme da se zaboravi. Ovaj program u Tršiću je dobar da deca nauče još bolje srpski, a pošto dolaze iz više zemalja, moraju da pričaju više srpski da bi se razumeli i tako ga unapređuju. Tršić je jedno od najbitnijih mesta u našoj kulturi i istoriji. Odavde je Vuk. Ovo je vrlo lep program. Videli smo mnogo lepu prirodu, svako mesto koje smo posetili ima svoju istoriju. Značilo mi je što sam došao, imaću šta da pričam drugarima, a imam i slike da im pokažem. U Tršiću sam bio kao mali sa roditeljima. Sećam se Vukove kuće i Saborišta. Priroda je u ovom kraju mnogo lepa, vazduh je dobar, prosto, nema lepšeg mesta od naše Srbije. Inače, imam nekoliko drugara u Loznici, a oni kažu da sam već pola Lozničanin – uz osmeh priča Maričić.

Usavršio ćirilicu

Pavle Ulamović (12) je rođen u Trstu i kaže da mu je dolazak u Tršić mnogo vredeo zbog učenja jezika.

– Bolje sada čitam ćirilicu, a naučio sam da glumim, igram folklor i malo da pevam. Ovakvo druženje sigurno vredi, dobra je stvar da naučimo mnogo više o zemlji iz koje potičemo. U Trstu jednom sedmično idem u našu školu i redovnu italijansku, nije mi naporno.

Pomagao drugarima

U Tršiću je bio i „taze“ dijasporac, 13-godišnji Jovan Milenković koji je u Nemačkoj tek devet meseci.

– Živim u Nirnbergu. U Srbiji sam bio do trećeg osnovne, onda sam se preselio u Sloveniju pa zatim u Nemačku. Navikao sam se brzo i tamo mi je super, a nemački mi ide dobro. Malo sam ovde pomagao nekim drugarima, najviše oko ćirilice. Nisam ranije bio u ovom kraju, prvi put sam posetio i video Vukovu kuću, a voleo bih da dođem i sa porodicom – kaže Jovan.

Nastavnice plakale

– Mnogo je važno da deca ovo dožive. Ako ih povežemo sa njihovom zemljom, imaće želju i da se vrate. U Tronoši su deca u manastirskoj crkvi pevala himnu Svetom Savi i mislim da su sve nastavnice plakale, to je bila posebna, nesvakidašnja emocija koju su probudila kod svih nas – kaže Slavica Simić i ističe da je veoma bitno što su deca iz različitih zemalja, pa kada su počela da se druže neminovno su morala da se sporazumevaju na srpskom jeziku.

Višestruka korist

– Na kraju svake grupe pitamo nastavnike i učenike šta su njihovi najjači utisci, a šta smatraju da bi eventualno moglo da se promeni. Danas smo radili anketu i veliki broj učenika je pisao da u principu ne bi ništa promenio, što nam je potvrda da smo napravili nešto što je zaista dobro. Ovaj program je, prema povratnim informacijama, opravdao i nadmašio očekivanja tako da smo zaista zadovoljni, mislim ćemo nastaviti ovu priču. Imali smo fenomenalne uslove i neizmerno smo zahvalni ljudima iz NOKC koji su se svesrdno trudili i dali više nego što se od njih očekivalo da bi zaista sve prošlo kako treba. Inače, deci je veoma žao što odlaze, upoznali su za kratko vreme mnogo novih drugara, oni se po društvenim mrežama „prate“, razmenjuju adrese, višestruka je korist njihovog boravka u Tršiću – kazala je Sanja Dulać uoči završetka boravka treće grupe dece.