Neka vas čuva moj anđeo!

Umetnost je uvek imala povlašćeno mesto u njenom postojanju. Odmalena, zaintrigirana, gledala je oca kako pravi predmete od drvenih trupaca, znao je kako da transformiše drvo i stvorio sve vrste predmeta, od sitnog nameštaja za kuću, do alata i kućica za životinje. Bila je očarana posmatranjem, opijena mirisom koji je izbijao iz drveta. Ona je Beti Gobo (Betty Gobbo), italijanska umetnica iz Treviza, i njena skulptura anđela našla je dom u Narodnom muzeju u Beogradu. Do odredišta ju je doneo maestro Đorđo Sini, čuveni pijanista, kompozitor i dirigent, kada je gostovao u Beogradu, na Kolarčevom narodnom univerzitetu sa vojnim orkestrom „Stanislav Binički“, prošlog novembra.

Teška nepravda

Na pitanje šta joj znači to što je njena skulptura poletela avionom i doletela u Beograd, Beti odgovara ne skrivajući emocije:

– Osećala sam se počašćenom što sam tvorac tako važne poruke. Kada je maestro Đorđo Sini, kome se mnogo zahvaljujem, podelio sa mnom svoju želju da odnese simbol mira srpskom narodu, teško pogođenom tokom brojnih sukoba u istoriji, posebno za vreme bombardovanja 1999, osećala sam se veličanstveno. Iz njegove jezive priče uspela sam da sagledam i upoznam bol koji su doživeli Beograđani i dramu tih trenutaka. Iz njegovih očiju tekle su suze dok mi je opisivao iščekivanje eksplozije bombi nekoliko metara dalje od stana u kom je bio u srpskoj prestonici – priča Beti za „Vesti“.

Kaže da je i nju zabolela nepravda naneta srpskom narodu.

– Osetila sam jezu zbog tih strahota. Ko je istinski proživeo ove bolne trenutke, često nema volje da priča o njima. Nikada neću moći da razumem zašto čovek dolazi do toga da čini tako grozna dela. Veoma mi je drago što je anđeo, mojih ruku i srca delo, u Beogradu, sa srpskim narodom. Tamo mu je pravo mesto. Nameravam da posetim Beograd i svog anđela, jer nevidljiva je i neraskidiva veza između umetnika i njegovog „čeda“. Neka vas taj moj anđeo čuva od sećanja na „Milosrdnog anđela“ koji vam je samo zla naneo. Zaista sam počašćena što je tamo gde mu je, ponavljam opet, pravo mesto. Ali mi, obični smrtnici, smo nemoćni da se borimo protiv takvih ratnih užasa. Jedino što nam preostaje jeste da se borimo umetnošću. Zastrašujuće scene sa malih ekrana ledile su nam krv u žilama, a ratni prizori se, nažalost, i sada ponavljaju – kaže umetnica.

U opraštanju je spas

Skulptura koju je Beti Gobo napravila predstavlja uspravnog anđela visine oko 50 centimetara, koji korak po korak ide ka bratstvu, ljubavi i sjedinjenju naroda.

– U rukama drži goluba koji treba da poleti, moja je najveća želja da poruka mira stigne do srca svakog čoveka. Zaborav je lak za one koji na sopstvenoj koži nisu iskusili tragedije koje rat ostavlja i neizbrisiv trag u dubini bića. Opraštanje je jedini put kojim moramo da hodamo da bismo izbegli da nas proždiru mržnja i ogorčenost zbog pretrpljenih nepravdi. Samo tako ćemo moći da aktiviramo proces zarastanja dubokih rana koje se često ne vide, ali nas tiho uništavaju. Srbi su narod za poštovanje i imaju moj najdublji naklon. Ostanite kakvi ste do sada bili, nepotkupljivi i gordi, a najviše ponosi. Dostojanstvo je vaša najjača osobina. Od vas to možemo da učimo – poručuje Beti.

Pobedila patnju

Umetnost je najmoćniji lek, kaže Beti, dodajući da je to osetila u trenucima kada je izgubila osobu koju je volela:

– Osećala sam kako se gušim u bolu i od bola, mislila sam da ne mogu dalje da živim bez te moje druge polovine. Svet oko mene izgledao mi je besmislen, ništa više nije bilo kao pre. U tom trenutku shvatila sam da moram da preobrazim svoj bol, a ne da budem njegov zatočenik, a umetnost je otvorila vrata moje patnje. Kroz skulpture pokušavam da prenesem pozitivno razmišljanje, ljubav prema životu, samoljublje, prihvatanje prepreka na koje nailazimo u životu, opstanak u olujnom moru, lepotu stvaranja… Najveća želja mi je da šakom gline prenesem emociju, oblikovanu iskustvom mog života…

Himna ljubavi

Kad pomisli na Beograd, odmah joj se, ističe Beti Gobo, javlja slika grada na raskršću geografskom i istorijskom.

– Beograd je čuvar dragocenog umetničkog blaga, hrabar grad koji se obnavlja, mlad i savremen. Dopada mi se vaš moto „Samo sloga Srbina spasava“. To je grad sa drevnim srcem, sa bogatom istorijskom i kulturnom pozadinom. Razmišljajući o renesansi Srbije, pada mi na pamet Stefan Lazarević, veliki despot srpski, sin cara Lazara. Vodio je važne bitke. Bio je moćan i obrazovan čovek, pisac, ljubitelj muzike i zaštitnik umetnika, napisao je pesmu „Slovo ljubve“, himnu ljubavi, „hranu za dušu“ za sva vremena.