Neću da budem kič i šund

Majka joj je ekonomista, otac stomatolog, a sestra arhitekta. Jedino se ona odmetnula u glumice. Napustila je snimanje serije "Srećni ljudi" u kojoj joj je uloga Đine Golubović donela široku popularnost, ali je na početku snimanja druge sezone odlučila da napusti seriju.

I dok se u novinama moglo pročitati da je dobila otkaz jer je redovno kasnila na snimanje, Dubravka je tvrdila da je jedini razlog njenog odlaska iz serije neredovna isplata honorara i pretvaranje njenog lika u kič i šund. Posle toga našla se na crnoj listi televizije. "Bila sam rame uz rame sa političkim crnim listama. Došla su vremena kada su se svi ti ljudi promenili, kada su se poskidali ozbiljniji slučajevi od mene, pa i ja, i ja sam počela ponovo da radim posle duge pauze."

Rođena je 1968. u Beogradu. Glumu je diplomirala u rodnom gradu. Stalni je član "Ateljea 212", ali glumi i u "Zvezdara teatru", "Beogradskom dramskom pozorištu", "Madlenijanumu". Za ulogu Nadice u filmu "Tri palme za dve bitange i ribicu" dobila je "Caricu Teodoru" na filmskim susretima u Nišu, a "Zlatnu mimozu" na festivalu u Herceg Novom za Ivanu u "Ratu uživo".

Bila je udata za kolegu Gorana Radakovića. I drugi put je odabrala glumca, Marinka Madžgalja. Kaže, ljubav ne pravi kalkulacije. Samo se desi. Ima dve ćerke, Ivu i Saru. Dubravka je odličan vozač. Priča se da vozi kao muško, kao bandit.

Film kao zaraza

"Pošto su mi roditelji rekli da moram da se bavim nečim u slobodno vreme, probala sam svašta, od pevanja, preko košarke, tenisa, ali ništa me nije držalo. Klavir sam svirala, ali je profesorka rekla mojoj majci: "Ona ima sluha i vrlo je talentovana, ali ne može da izdrži". A ja sam cupkala sve vreme i gledala kad će se čas završiti.

Nisam mogla da sedim tako dugo na jednom mestu. Onda sam na radiju čula neki oglas da Radio- televizija Beograd pravi audiciju i prima decu. Meni je to bilo zanimljivo, ne znam zašto. Molila sam mamu da me tamo odvede. I tako me prime u grupu Bate Miladinovića.

"Kad sam glumila u "Vagi za tačno merenje" i "Nije lako s muškarcima", potvrdilo se da kad jednom stane pred kamere, to postane zarazno. Požurila sam na Akademiju. Nisu me primili, jer sam otišla sa nepunih 16 godina, a izgledala sam kao da imam devet."

Izvan klanova

"Imam stariju sestru, koja živi u Pragu. Ona je potpuno drugi tip, nju to uopšte nije zanimalo. Ona je potpuno u oblacima, jedna Vodolija, umetnik. Sestra je mislila da je gluma nešto što će mene proći, kao i sve moje zanimacije, od klavira do tenisa.

Onda je porodica videla da me neće proći i svi su se pretvorili u moje navijače. Čini mi se da je ženama u ovom poslu dosta teže, prvo zato što kvalitetnih uloga ima malo, drugo zato što smo mi ograničene godinama. Do jednog momenta možemo da igramo devojke, od jednog momenta majke, a veoma malo uloga je napisano za zrele žene."

"Drugo, biti sam u ovom poslu, ne pripadati nikom, to je već nemoguća misija. Onda sve ide mnogo sporije i teže, ali je mnogo lep osećaj, tako da sam ja to izabrala.
Nikada se nisam bavila politikom, niti sam podržavala bilo koga na mitingu da bih dobijala bilo šta i jako se lepo osećam zbog toga. Takođe nemam ni upravnika, ljubavnika ili bogatog muža, ja sam, znači, u ovom poslu potpuno sama, ali zato se osećam mnogo dobro."

Fuj, baš si lepa

"U ovom poslu je mnogo lakše biti majka i provoditi kvalitetno vreme sa decom nego u nekom drugom. Zato što postoje periodi u godini kada ne radim apsolutno ništa, samo uveče odem na predstavu. Po ceo dan sam tu. Isto tako postoje dani kada snimam, ali nemam stalno radno vreme. Mogu svakog jutra da ispratim ćerku u školu, nisam u kancelariji.

Kad bi mi ćerka rekla da želi da se bavi glumom, kazala bih joj da ima mnogo pametnijih stvari u životu, ali to bi bilo licemerno, zato što sam ja rekla da bih bila nesrećna da sam se bavila nečim drugim. Ne bih joj rekla "ne", samo bih intimno bila razočarana.

 Ovde kad si lep to nije zgodno, to se omalovažava, ali ima dosta primera koji pokazuju da nije baš tako. Recimo, Tanja Bošković je prelepa žena i fantastična glumica što je samo jedan plus. Svuda na Zapadu to je i te kako velika prednost. Prosto se podrazumeva da ti kao glumica moraš da budeš lepa, a to znači da se baviš sobom, svojim telom, licem."

Smrt komediji

"U svom pozorištu, Ateljeu, dugo nisam igrala. Uradila sam možda jednu predstavu u poslednjih 10 godina kad je upravnik bio Svetozar Cvetković. Ja sam ovde zaposlena, ali zvali su mnogi ljudi sa strane, tako da ovde nisam radila, što je bilo čudno svima. Svi su me pitali: "Kako je moguće da ti tu ne igraš?" Verovatno bih ja to doživljavala mnogo drugačije da ništa nisam radila. Ali ono što se igralo tih godina nije pripadalo meni, kao što nije pripadalo ni Ateljeu zato što je upravnik prosto bio čovek koji nije voleo komediju, a došao je da bude upravnik Ateljea 212 što je malo čudno. On je stavljao potpuno druge predstave gde ja, realno, nisam ni želela da igram, tako da nisam imala za čim ni da žalim. Meni je samo bilo žao što je Atelje toliko dugo bio na nekom pogrešnom putu. Ali, dobro. Mi ostajemo, upravnici se menjaju."

Kobajagi glamur

"Mi glumci živimo normalnije nego bilo koji profesor, arhitekta, prevodilac. Biti glumica – to samo zvuči glamurozno, ali istina je da glumci žive po iznajmljenim stanovima. Ne skrivamo se mi po vilama, pa smo nedodirljivi. Glumac u Srbiji nema ništa od tih svetskih blagodeti, ali ima mogućnost da mu svako zadire u privatan život i da piše neistine. To je bonus ovog posla. Živimo isto kao i svi, samo što imamo tračeve za vratom. Ja nikada nisam prošetala crvenim tepihom, jer bi me bila sramota zato što je sve to, čini mi se, malo kobajagi. Uz ovakav položaj to sigurno ne ide.

"Ne želim baš da mi u životu bude lako, jer onda nema zadovoljstva kada nešto osvojiš. Da li ne volim ili nisam navikla, sad to ne znam, jer nisu mi baš stvari išle lako, bez obzira na tošto to možda tako deluje, počev od upisa na Akademiju, pa nadalje. Mislim da bi mi bilo dosadno. Nemam ni neke zahteve od života, da mislim da mi nešto pripada, da sam nešto gramziva. Zahvalna sam na svemu tome što imam."

Blajhana plavuša

"Sad slabo putujem zbog bebe, ali obožavam da putujem u Rim, Prag, razna mesta. Celog života sam putovala, jer mi je mama radila u "Jatu", tako da sam stvarno obišla baš dosta zemalja. Ali, još nisam putovala po ovom novom režimu, bez viza. Nadam se da ću uskoro. Moram da priznam da mi je Madrid bio božanstven, to mi je jedan od najlepših gradova koje sam videla, ali se uvek sjajno osećam u Rimu. Često sam odlazila u Rim i obožavam ga zato što je tako nekako ušuškan, topao, kao da tu živim."

"Ne bih nikako dala svoj privatan život i svoj posao. A promenila bih možda ovu kosu. Možda bih postala blajhana plavuša. I da budem malo tolerantnija, to bih volela da promenim. I volela bih da promenim kod sebe tu potrebu za perfekcionizmom. To zna malo da me optereti. Da sve bude savršeno, da sve funkcioniše, jer to je baš naporno. Kada se malo opustim vidim koliko je onda život jednostavniji i lepši, a nije baš bitno da li je sve pod konac kao što bih htela da bude. Ali to nekako osvajam, tako da mislim da se ta mudrost stiče s godinama."