Ne zaboravimo ko smo i gde pripadamo!

Dvorište Srpske etničke škole “Vuk Stefanović Karadžić“ u Kizborou ispunila je vesela dečja graja.

Školarci sa braćom, sestrama i roditeljima su pristigli, kako bi poslednji dan školske godine obeležili svečanom dodelom svedočanstava i tradicionalnim piknikom.

Samo za novopristigle u Australiju je ovo neobičan način dodele svedočanstava, ali za domaće koji su odmah po dolasku na travu ispred škole raširili prostirke i ćebad, to je bio uobičajeni način proslave.

Mlađe sestre i braća su radoznalo išli za školarcima koji su pronašli svoje drugare iz razreda i krenuli da igraju fudbal, košarku…

Direktorka škole Nada Miljanić se obratila đacima rečima da su svi oni veliki heroji, jer svake subote, što nije obaveza, ustaju rano i dolaze u srpsku školu kako bi naučili svoj jezik.

Roditeljima se zahvalila na pomoći i donacijama.

– Izuzetno je važno da očuvamo naš jezik u Australiji, i da ne zaboravimo ko smo i gde pripadamo – naglasila je direktorka Nada i napomenula koliki je značaj učenje drugog jezika za kognitivne sposobnosti dece.

Ona se ujedno zahvalila i Školskom odboru i učiteljicama: Lidiji Milosavljević, Ljiljani Puškar, Tatjani Ostojić i Aleksandri Medić na uspešno završenoj godini.

Usledila je dodela svedočanstava i poklon paketića učenicima od pripremnog do 10. razreda.

Bila je ovo prilika da se sretnemo sa ocem Miloradom Lončarom, starešinom hrama Svetog Arhiđakona Stefana u Kizborou, koji je očitao molitvu školarcima, a ujedno se sreo i sa učenicima škole i parohijanima.

– Naša srpska škola pruža kvalitetnu nastavu deci, pre svega što imamo profesionalne učitelje, koji prenose znanja iz srpskog jezika, istorije i kulture, a veroučitelji im prenose osnovno znanje iz poznavanja naše vere – kaže otac Milorad.

Direktorka Nada je istakla da je ovo još jedna školska godina koju su obeležila zatvaranja.

– Počeli smo godinu s entuzijazmom, nadajući se da će sve proteći kako smo planirali.Upisali smo 121 učenika, radili smo u školi, delili školske dane, uz učenje i druženje. Međutim, to se sve prekinulo uvođenjem restrikcija. Kao i na sve građane Viktorije, tako su ove mere uticale i na đake. Oko polovine upisanih nije moglo da prati online nastavu, iako smo koristili Zum i Gugl klasrum, a nastava je bila vrhunski organizovana i kvalitetno vođena kako bi deci bilo interesantno – rekla je direktorka.

Za polovinu đaka ovo je izgleda bio uspešan način rada, jer kako je doddala, kada su se đaci vratili u učionice, učiteljice su bile iznenađene nivoom znanja dece, koja su bila uporna i pratila nastavu sve vreme.

– Naravno, deci je nedostajalo druženje, školski odmori, aktivnosti, deljenje malih i velikih briga, topla reč učiteljica. Ali smo uspešno završili ovu godinu. Uspeli smo, između dva zaključavanja, i da organizujemo Vidovdansku akademiju i tom prilikom sakupimo donaciju od 3.000 dolara za Srpske kuhinje na KiM, čime se veoma ponosimo. Za sve to su zaslužni roditelji, škola i naša dečica – ističe Nada Miljanić.

Nova školska godina

Školska godina 2022. počinje u februaru mesecu.

– Radujemo se novoj školskoj godini i nadamo se da ćemo se vratiti u normalan školski život. Kao i svake godine, čeka nas proslava školske slave Sveti Sava, zatim upis, učenje i druženje, a kasnije vaskršnji praznici. Tako da sve pozivamo da nam se pridruže u ovom naporu da sačuvamo srpski jezik, da se upoznamo sa kulturom i tradicijom, da se povežemo i premostimo generacijske jazove onih koji su ovde rođeni, i oni koji su došli iz nekadašnje domovine – poziva direktorka Nada.

Deca rado idu u školu

Roditelji četvoro dece, Svetlana i Dalibor Stanojković, pričaju nam da sledeće godine i njihov najmlađi sin Zaharije (5) treba da krene u predškolsko, dok su Olivera (7), Joakim (9) i Simeon (12) već učenici srpske škole.

– Vrlo sam zadovoljna, jer su učiteljice baš posvećene, vole to što rade i trude se, i vidimo da su deca uvek nasmejana, radosna, žele da dolaze – priča nam Svetlana, a Dalibor dodaje:

– Najbitnije je da vole da dolaze u srpsku školu. Nije im teško da ustanu subotom rano ujutro, da se spreme i da provedu čitav dan sa prijateljima i drugarima ovde.

Međutim, za njihovu decu je online učenje išlo teško, jer su mališani već mnogo vremena provodili ispred kompjutera. Istina, kako Dalibor kaže, nisu prestali da obrazuju naslednike, redovno su čitali knjige na srpskom, kod kuće se govori srpski i nadaju se da nisu mnogo propustili.

Mališani kao učitelji

Novak Nešković i Zara Bajić su brat i sestra, oboje imaju devet godina i idu u treći razred srpske škole.

– Možda mi je teža srpska škola, jer je ćirilica malo teža od engleskog. Zato što se drugačije piše. I duže idem u englesku školu, pa mi je lakše – odgovara Nole na pitanje koja je škola teža.

– Najlepše mi je bilo to što sam naučila da pravim hleb. I volela sam kada su đaci bili učitelji. Nole i ja smo bili učitelji i pitali smo: “Ko je predsednik Srbije?“, “Koji je glavni grad Srbije?“ – dodaje Zara.

Bistra devetogodišnjakinja kaže da je glavni grad Srbije Beograd i da je već bila u otadžbini, u Somboru, kod strica i strine i rođaka. Takođe, bila je u Banjaluci u RS.