Kada je Mirko Urukalo (64), metalac iz Hanovera, polovinom avgusta odlučio da poseti svoje Bratiškovce kod Šibenika, za Hrvatsku su važile uobičajene mere kao i za druge zemlje EU. Pri povratku, u drugoj polovini septembra, Hrvatska je proglašena „crvenom zonom“, pa je za Mirka bilo i problema, ali kaže da ne žali što je išao.
– Bilo je tih mera oko korone i kad sam polazio, ali sam u rodni kraj mogao da putujem jer za odlazak u Hrvatsku kao članicu EU nije bilo ograničenja.
Najviše su ga plašile granice i duge kolone koje bi na prelazima mogle da se formiraju zbog pojačanih kontrola.
– Međutim, kad sam sve izmerio, prevladala je želja da vidim zavičaj i bar nekoliko noći spavam u svojoj kući. Kuća je podignuta pre rata, a u sukobima devedestih godina je devastirana. Posle, kad je država dala neke pare za popravke kuća i mi smo našu sredili, ali još nije potpuno završena. Ipak ja u nju rado odlazim i u njoj mi je odmor najlepši – priča Urukalo, koji je pri povratku u Nemačku neočekivano „zaglavio“ u karantin.
– U povratku smo na nemačko-austrijskoj granici na prelazu Pasau (Donetal) morali na test. Rezultate sam u Hanoveru čekao četiri dana i tek onda mogao na posao. Takva su pravila, a u firmi Štil inženjering Hanover u kojoj radim imali su puno razumevanje. Karantin je neka vrsta zatvora jer ne smeš napolje. S jedne strane koči te savest, a sa druge i zaprećene visoke kazne – kazuje sagovornik „Vesti“ koga je naš reporter sreo dok je s drugom Petrom Lalićem posmatrao utakmicu srpskog SFK Hanover 96.
Priča Mirko da je u zavičaju bilo baš vruće.
– Stalne temperature od 37 i više stepeni, kao i bojazan od infekcije, odmor su učinili nešto drugačijim od ranijih. Čak ni na kući nisam počinjao neke veće radove. U Šibenik i Skradin sam odlazio uglavnom uveče u šetnju, a preko dana, samo u hitnu kupovinu. Na kupanje sam retko išao. Družio sam se sa starijim bratom Nikolom (66) koji živi u našoj kući i sinovcima Draganom i Božidarom, koji su stigli iz Štutgarta. Svake godine se dogovorimo da odmor koristimo u isto vreme tako da se skupimo, vidimo i porazgovaramo.
Mirko žali što zbog korone iz Beograda nisu došli sestra Ruža i zet Đuro.
– Ni ja iz istog razloga nisam išao kod njih. Uobičajeno je da se okupljamo na Preobraženje kada manastir Krka slavi slavu. Tada uvek bude puno sveta, dođu ljudi iz svih krajeva Hrvatske i sveta. Čak su organizovana i spavanja u manastirskom konaku. Slavilo se po dva dana, a ove godine zbog korone nije bilo ništa. Ipak, otišli smo. Razgledali smo manastir i vratili se – priča Mirko pokazujući nam slike.
Pomagao najrođenije
Mirko je u vreme izbijanja rata u bivšoj SFRJ za firmu iz Zagreba već radio u Nemačkoj, pa kad su sukobi počeli nije više mogao da se vrati. Teškom mukom sredio je papire i ostao u Nemačkoj, odakle je materijalno zbrinjavao porodicu koja je tada bila u Banji Vrujci. Posle rata kući su se iz Srbije vratili brat Živojin sa dve ćerke i sinom, brat Nikola i majka Pera.
Penzija u maslinjaku
Mirko je s bratom Nikolom zalivao masline i brao bademe.
– Bratu sam pomagao da zaliva maslinjak. Sad hvala Bogu imamo svoju vodu. Izbušili smo bunar na 64 metra dubine. Moramo masline da sačuvamo jer kad za dve godine dobijem punu starosnu penziju, odoh ja pravo u svoju kuću i svoj maslinjak. Moje 1956. godište po nemačkoj penzionoj skali mora da radi do 66. godine starosti, a to meni pada tačno 13. marta 2022.
Majka ih sama othranila
– Moj otac Glišo je umro kad sam imao samo sedam godina. Majka Pera je othranila nas sedmoro dece. Imali smo dosta krava pa smo prodavali mleko i tako se školovali i svi smo nešto završili. Ja sam ujutro prvo morao da raznesem mleko, a onda torbu na rame pa u školu. U Mariboru sam završio za bravara, a kao monter metalnih konstrukcija radio sam 13 godina u zagrebačkoj firmi, a pre Nemačke dve godine i u Libiji – priča Urukalo.
