Načelnik Klinike za kardiologiju VMA – pukovnik profesor dr Radomir Matunović izgubio je bitku sa opasnim virusom.
On je preminuo posle teške borbe protiv korona virusa u Vojno-medicinskom centru Karaburma, koji je pretvoren u kovid bolnicu. Pukovnik profesor dr Radomir Matunović (58), kardiolog, višegodišnji je načelnik Klinike za kardiologiju VMA i profesor na Medicinskom fakultetu VMA.
Vest o smri pogodila je, ne samo njegove najmilije, već „armiju“ pacijenata sa obe obale Drine, koji su ga voleli, poštovali i uvažavali, podjednako kao lekara i čoveka. Zvona više crkava i manastira u Podrinju i Kolubari, u RS i Crnoj Gori, od Manastira Tavne kod Bijeljine, hrama Vaznesenja Hristovog u Loznici, do onih u manastirima Bogoštica i Morača, označili su njenog odlazak „u carstvo nebesko“.
– Ovaj divni čovek postao je večnost, u svakom pogledu, potpuno zasluženo za ono silno znanje i umeće, koje je valjano koristo da pomogne ljudima, podjednako posvećeno svim pacijentima, od čobana do akademika – kaže arhimandrit Lazar Kršić, duhovnik Manastira Tavne srednjevekovne zadužbine Nemanjića, kod Loznice.
Njegov mio pogled, tople reči i rečenice, saveti pacijentima, koje je davao na divan, samo njemu svojstven način, svedočili su da je reč o čoveku, koji je, u doslovnom smislu, bio lekar duše i tela.
Stefan Mitić iz Runjana, kod Loznice, koga je profesor Matunović pratio zdravstveno skoro pet godina i spremio ga za operaciju, koja je odlično urađenja na KC „Dedinje“, kaže da je „sve izgurao, zahvaljujući sjajnom i dobrom dr Raši“.
– U 23. godini ustanovio mi je da moram, u narednim godinama, kada bude najpovoljniji trenutak da operišem srce, što mi je saopštio lagano, sa puno takta i optimizma, što me je držalo sve vreme, jer ne treba da se govori kako izgleda to suočavanje sa istinom – priča za Novosti sagovornik.
– Operisan sam, zaista, kada je dr Matunović procenio da je pravi trenutak i sada mi je sve to kao ružan san. Lekar i ljudina za najveće poštovanje, doživljavam ga kao jednog od najmilijih ljudi u životu. Svima nam je teško, što ga je pokosila bolest. Nismo stigli da se vidimo, posle njegove operacije, jer su naišli talasi pandemije, pa je, kao i uvek, morao da bude blizu ‘armije’ svojih pacijenata.“
Prota Milan Aleksić iz Loznice kaže da „tek kad izgubimo nekog, postanemo svesni njegove veličine, značaja i važnosti, što je slučaj i sa dr Radomirom Rašom Matunovićem, koji je bio vrhunska ličnost, lekar, profesor, oficir, roditelj, prijatelj, kolega, komšija.
– Znam da mu ljudi dobro dobrim nisu vraćali, ali je sve to, u sebi nosio, ‘gutao’ i išao dalje kroz posao i život – priča prota Aleksić.
– Često je govorio da „srce reaguje i kad mi ne reagujemo“. Njegovo srce je moralo mnogo toga teškog i gorkog da izdrži, a uvek je bio ljubazan, beskrajno dostojanstven, najfinije otmen i drag, čovek čije su reči i izrazi lica uvek pacijentu bili „više od pregleda“, kako sam ga i sam doživljavao.
Srpska kraljevska akademija naučnika i umetnika nagradila je dr Matunovića i njegovu koleginicu, profesorku dr Violetu Rabrenović, uglednog nefrologa sa VMA jednim od najviših priznanja – zlatnim ppveljama za humanost, čovekoljublje i rodoljublje, povodom čuvene manifestacije ‘Vidovdanska loza’, održane u Narodnom pozorištu prošle godine u Šapcu. Dobitnik je i Velike povelje, najvećeg priznanja Doma zdravlja u Loznici za pokazan predan odnos prema pacijentima, ne samo iz ovog kraja Srbije, koja se dodeljuje u znak sećanja na velikog lekara, dr Milenka Marina, po kom ustanova nosi ime.
Akademik Dragoljub Drago Mirković kaže da je reč o čoveku „koji je srcu, svim srcem, život posvetio, pomažući ljudima do te mere kao da mu je najbliži srodnik, čime je osvetlao obraz svojoj čuvenoj lekarskoj porodici, onima koji su verovali u njega još u mladosti i svojoj postojbini, Banjanima, u Staroj Hercegovini“.
