Posle nekoliko godina pauze Andrijana Adamavić se u Bazelu vratila svojoj profesiji i sada predaje u Srpskoj dopunskoj školu, na svoju, ali i radost đaka kojih je sve više.
Kao što se većina devojčica igra škole i glumi učiteljicu, tako je i Andrijana kao sedmogodišnjakinja imala svoj dnevnik, učionicu i izmaštane đake, a kad je došlo vreme da se posle Prve beogradske gimnazije bira fakultet, izabrala je Filološki fakultet, smer srpski jezik i književnost. Po završenim studijama radila je u nekoliko beogradskih osnovih škola, a stalno zaposlenje skoro deset godina imala je u Trećoj i svojoj, Prvoj beogradskoj gimnaziji. Porodica se potom preselila u Bazel, a za profesora srpskog jezika i književnosti nema baš puno mogućnosti u inostranstvu. Andrijana je ipak bila pedagog, ali muzički i to kroz pevanje srpskih tradicionalnih pesama. A kada se upraznilo mesto nastavnika u Srpskoj dopunskoj školi u Bazelu, počela je s dva dana u nedelji. Kada je poraslo interesovanje dece i roditelja obnovljena je i grupa subotom.
Sada se časovima raduju i nastavnica i đaci u sve tri grupe kojima predaje.
– Nije bilo lako prebaciti se iz gimnazije u Srbiji u niže razrede osnovne škole u dijaspori. Znala sam da će mi trebati vremena da se prilagodim novim uslovima rada. Najveći je izazov što su grupe uzrasno mešovite, pa morate da nađete način da budete zanimljivi i pubertetlijama, koje tobože ništa ne zanima, a i prvačićima koji tek uče prva slova. Još radim na tome da objasnim sebi da ne moraju svi sva tri časa da budu potpuno animirani i da je u redu da deca malo „odlutaju“ u nekom trenutku. Sebi sam stavila kao glavni cilj da deca nešto nauče o Srbiji, Srbima i našoj kulturi i tradiciji. Dragocena su mi iskustva koja imam iz rada sa pevačkim grupama koje sam usput uvek učila još ponečemu – priča nam Andrijana.
U Srpskoj dopunskoj školi važe ista pravila kao i u svim švajcarskim školama.
– Redovno pratimo propise o radu u vreme korone. Veoma mi je teško palo što od sredine oktobra moramo da radimo s maskama. Teško je na taj način držati dečju pažnju, zahteva mnogo više energije da bi se glas probio kroz masku. Onda i deca starija od 12 godina moraju da nose maske, pa i ja njih slabije razumem. Interesantno je, a i tužno, da su deca već navikla na sve to i njima to nije neobično – prenosi svoja iskustva Andrijana.
A đaci kažu da im je interesantno na časovima. Mnogi su krenuli za starijim sestrama ili braćom, a ovo je škola u kojoj sestre i braća mogu da budu zajedno u učionici.
Mateja Surlandžis (4. razred) kaže da ide u Srpsku školu jer želi da nauči da čita i piše ćirilicu.
– Neću da zaboravim srpski jezik i hoću da učim o istoriji Srbije. Do sada sam kod učiteljice Andrijane naučio da su ljudi u kameno doba živeli na teritoriji Srbije pored Dunava, da su živeli od ribolova i da su pravili statue poluriba-polučovek.
Prvak Aleksa Jevtović želi da uči, ali mu se posebno dopada što se i na pauzi kad se igra sa drugarima priča srpski.
Baš to druženje na srpskom voli i Sara Gajić koja ide u četvrti razred.
– Dopada mi se i kad glumimo i pričamo o Srbiji – dodaje Sara.
Danilu Mitroviću (5. razred) se sviđa što osim ćirilice uče i činjenice o Srbiji, pesmice.
– Do sada smo naučili himnu „Bože pravde“ i pesmu „Tamo daleko“.
Obeležićemo Svetog Savu
– Teško je sada u doba korone išta planirati kada su dečje manifestacije u pitanju, ali ćemo se ipak truditi da obeležimo bar Svetog Savu, školsku slavu. Ne znamo kako će to izgledati, verovatno će svaka grupa proslaviti sama sa učiteljicom u učionici, ili ćemo nešto snimiti pa objaviti. U svakom slučaju obeležićemo taj veliki dan za naše mališane – kaže učiteljica Andrijana.
Roditelji, upišite decu!
– Kada pitate đake zbog čega se odlučuju da idu u Srpsku dopunsku školu, odgovor koji najčešće čujete je da bi naučili da čitaju i pišu ćirilicu. Ćirilica jeste naše nacionalno obeležje, ali mi smo i mnogo više od toga. Deca su u švajcarskim školama preopterećena, ali roditeljima ne treba da bude žao da ih upišu i u našu školu jer je sačuvati jezik i znanje o poreklu neophodno da bi stasali u kompletne, zrele ličnosti svesne svog identiteta – ističe Andrijana Adamović.
