Na sceni od pete godine

Postoje muzički umetnici iz Srbije koji se korak po korak probijaju na međunarodnu scenu, ali postoje i oni kojima je talenat u startu viza za ceo svet. Jedna od tih je violončelistkinja Irena Josifoska, koja je do sada osvojila više od 50 domaćih i međunarodnih nagrada. Irena je talenat i porodičnu muzičku tradiciju nadogradila velikim radom. Posle Muzičke akademije u Novom Sadu i četiri godine studija u Detmoldu, sada je na master studijama u glavnom gradu Nemačke.

– Rođena sam u Subotici, ali sam odrasla u Novom Sadu, gde sam išla u osnovnu i srednju muzičku školu. Majka mi je sve vreme bila i profesor u muzičkoj školi. Dve godine sam studirala na Muzičkoj akademiji u Novom Sadu, a onda sam otišla na studije u Detmold kod poznate profesorke Ksenije Janković. Od oktobra sam kod jednog od najvećih profesora za violončelo, Jens-Petera Majnca na Univerzitetu umetnosti u Berlinu – priča nam devojka kojoj su svi u porodici muzičari.

Pred publiku bez treme

Kaže da je sve krenulo od dede koji je bio dirigent.

– Mama je takođe violončelistkinja, a tata violinista. Nekako je sve bilo predodređeno da ću se i ja baviti muzikom, ali sam sama izabrala instrument. Svi su priželjkivali da to bude violina, ali sam se ipak opredelelila za violončelo. Čak mi je za treći rođendan deda i kupio jednu violinu, ali s obzirom na moj tadašnji uzrast, violina mi je stajala kao danas violončelo. Videvši kako mama lepo svira violončelo, izabrala sam taj instrument i već sa pet godina počela da sviram. Tada sam imala i prve nastupe. Već tada sam zaista uživala na sceni, nisam imala nikakvu tremu kao mnogi vršnjaci. Uspevala sam kroz muziku da prenesem publici svoje emocije i osećanja. U početku su to bili mali nastupi, ali potom sve veći i veći i uvek su mi pričinjavali izuzetno zadovoljstvo – ističe sagovornica „Vesti“.

U prvo vreme je svirala publici na nekim priredbama i u muzičkoj školi, a kasnije je to postajalo sve ozbiljnije.

– Sa deset godina imala sam prvi solistički koncert. U novosadskoj Sinagogi sam svirala solo uz pratnju orkestra, onda su redom krenuli takvi koncerti, takmičenja i putovanja po svetu.

Tada je Irena nastupala širom Evrope.

– Malo je država u kojima nisam svirala, a imala sam i koncerte u Americi. Pored Kamernog orkestra u Detmoldu, nastupam i sa Nemačkim simfonijskim orkestrom iz Berlina. Velika je čast svirati u Berlinskoj filharmoniji i sa velikim dirigentima. Često sviram kamernu muziku, a imam i solo koncerte, bilo sa orkestrom ili bez njega, ili samo uz pratnju klavira. Sve mi se to veoma dopada. Ali, izuzetno volim da sviram za naše ljude, a najviše u Novom Sadu, gde sam pre nešto više od dve nedelje nastupila na festivalu Nomus 2020. Koncert je bio prilično zanimljiv, u pitanju nije bio klasičan repertoar, već je bilo malo i roka i džeza, a publika u Novom Sadu uvek je vrlo draga i emocije koje razmenjujemo na koncertima su prelepe.

Bajka u Detmoldu

U razgovoru se vraćamo na odlazak iz Srbije u nemački Detmold.

– Odlučila sam se za taj grad jer je na tamošnjem univerzitetu predavala moja omiljena violončelistkinja Ksenija Janković. Posle jednog njenog koncerta u Novom Sadu, moja mama ju je zamolila da čuje malo kako sviram. Na obostrano veliko zadovoljstvo, violončelistkinji koja mi je veliki uzor, moje muziciranje se veoma dopalo. Već sledeće godine primljena sam na Muzičku akademiju u Detmoldu, a Ksenija mi je sve četiri godine tamo bila veliki oslonac i kada su studije u pitanju, ali i kada je u pitanju snalaženje u stranom svetu.

Boravak daleko od kuće nezaobilazna je tema.

– Još od malena sam predosećala da mi sledi inostranstvo, ali nisam očekivala da ću tako brzo otići. Mama me uvek pripremala za to, da ću jednog dana u Nemačku, što je meni iz nekadašnje perspektive delovalo prilično strašno, jer mnogo volim Novi Sad, porodicu i prijatelje. Poznanstvo sa Ksenijom Janković me je ohrabrilo, iako sam se pri odlasku na prijemni ispit u Detmold još pitala: „A šta ću ja tamo?’ Ipak mi nije bilo teško da se priviknem, jer je Detmold divan grad. Delovao mi je idilično, sa svojim malim starim kućama, rekom u kojoj su plivale patkice i parkovima po kojima su trčkarali patuljasti zečevi. Imala sam utisak kao da sam nastavila život u nekoj bajci. Veoma mi je drago što sam prve četiri godine života u inostranstvu provela u takvom gradu, pa tek onda došla u Berlin. U tim godinama samostalni život mnogo je prijemčiviji u manjem gradu gde nema mnogo jurnjave, stresa, a svakodnevna opuštena atmosfera poprima elemente porodične idile. Mislim da je studentima koji dolaze iz Beograda mnogo lakše da se odmah snađu u Berlinu, dok je meni iz Novog Sada bila neophodna „pripremna faza“ u Detmoldu, pre nego što sam stigla u ovu svetsku metropolu.

Sama finansira školovanje

– Stipendiju nisam redovno uspela da dobijam, više je to bilo sporadično, jer se dobija za maksimalno dva semestra. Bila sam često prinuđena da se snalazim, nastupala sam na koncertima, svirala u Kamernom orkestru u Detmoldu, da bih mogla sama da finansiram svoje studije, ali je valjda i to sastavni deo profesionalnog sazrevanja. Koliko je bilo teško, toliko je i korisno. Imala sam puno prijatelja na akademiji koji su kućni budžet morali da dopune radeći u kafićima ili Mek Donaldsu, ali srećom ja sam to uvek uspela da ostvarim kroz muziku. Našlo se tu ljudi iz Švajcarske, Belgije i Amerike, koji su se oduševili mojom muzikom i potrudili se da mi pomognu na pravi način. Bilo je ljudi kojima sam mogla da se obratim ukoliko bi nešto zaškripalo na finansijskom planu, iako je to uvek neprijatno, ali sam kontinuirano imala veliku moralnu podršku profesorke Ksenije Janković, koja je oduvek bila spremna da me posavetuje.

Nostalgija

– Čim sam došla u Detmold, odmah sam upoznala troje naših studenata i trudim se što češće da se družim i provodim vreme sa našim ljudima. Sada u Berlinu upoznajem sve više mladih iz Srbije. Došla sam tek pre godinu dana, nedugo zatim zadesila nas je korona, pa sam posle toga radije provodila vreme u Novom Sadu, jer su ovde odjednom znatno osiromašili uslovi i za studiranje i za neki rad i društveni život. Zbog toga sam prethodnih meseci više bila u Srbiji, a kad je ovde čovek u kontinuitetu nekoliko meseci, malo ga uhvati nostalgija, pa je vrlo lepo što imamo mogućnost da odemo u crkvu ili na neko druženje u našim klubovima. To me privlači, a sada sam u pregovorima da nastupim i za naše ljude u Berlinu.

Prijemni iz prvog puta

– Nisam očekivala da ću tako lako doći u Berlin, jer je profesor Jens-Peter Majnc, u čijoj klasi studiram, zaista vrhunski. Studenti kod njega obično pokušavaju da polože prijemni više puta, dok sam ja uspela iz prvog i to je za mene bio veliki šok. Upozoravali su me da je u Berlinu u početku teško, ali posle nekog vremena čovek počinje da ga voli i dođe u fazu kada više ne može bez njega. Meni je u početku bilo teško, pre svega da nađem stan, a kada sam ga našla, to je već bilo prilično daleko od Akademije. Sada sam ipak zašla u fazu kada počinjem da volim Berlin.

Porodica pre karijere

U perspektivi, Irena daje veliki značaj stabilnom poslu, bilo da je to profesura ili neki drugi vid bavljenja muzikom. Smatra da su nastupi lepi, ali dugoročno, to bi značilo da se veliki deo vremena provodi u avionima, hotelima, što samo neko vreme može da bude interesantno.

– Porodični život ne treba da bude podređen karijeri, jer je meni samo porodica izuzetno pomogla da počnem da gradim muzičku karijeru.

Nagrada do nagrade

Irena je 2017. godine u maju bila najmlađi polufinalista na takmičenju „Kraljice Elizabete“ u Briselu, u Belgiji.

Osvojila je 50 najviših nagrada i priznanja na međunarodnim takmičenjima u Nemačkoj, Češkoj, Austriji, Finskoj, SAD, Hrvatskoj. Na velikom konkursu Jeunešes musicales 2015. godine, kao najmlađi učesnik, bila je finalista, dobitnik nagrade publike i više specijalnih nagrada. Četiri puta je bila laureat i dobitnica specijalne nagrade međunarodnog žirija na Republičkom takmičenju muzičkih i baletskih škola Srbije.

Pliva i fotografiše

Irena je, kako kaže, u Detmoldu izlazila i družila se sa prijateljima, dok u Berlinu za sada znatno manje, jer stanuje daleko. U slobodno vreme voli da fotografiše prirodu i arhitekturu, ili ide na plivanje, ali je u ovo vreme pandemije sve nekako zamrlo. To pogađa i celu muzičku branšu, čak i Irenino samofinansiranje studija. Od marta do avgusta nije imala nijedan koncert, a tako dugu pauzu u javnim nastupima nije imala od svoje pete godine. Već krajem marta u roku od nekoliko dana javljeno joj je da se 20 planiranih koncerata otkazuje. U septembru i oktobru je imala neke nastupe uz prateće uslove zaštitnih mera, a sada u novembru se ponovo komplikuje situacija. Irena se nada da će sve to nekako ubrzo proći.

Odrastanje bez igre

– Istovremeno sam krenula u osnovnu školu i u osnovnu muzičku, što nije uobičajeno. Da ne bih gubila vreme, po završenoj osnovnoj muzičkoj školi, za godinu dana završila sam sedmi i osmi razred, kao i prvi srednje, da bih odmah mogla da nastavim u Srednjoj muzičkoj školi „Isidor Bajić“. Srećom, nastavnici su imali puno razumevanja za to i izašli mi u susret. Bilo je izuzetno naporno, dala sam gomilu ispita za godinu dana, ali sve je prošlo dobro i prema planu. Inače, bilo je prilično naporno dok sam prvih šest godina stalno morala da usklađujem obaveze u obe škole, tako da posle prepodnevnih časova nisam mogla da krenem u park sa ostalom decom i da se igram, već sam morala ili direktno u muzičku školu, ili kući da vežbam, ili na solfeđo. Bilo je puno odricanja, ali ja sam nekako uvek uživala u tome, pa mi nije padalo teško.