Molitva za stradale Srbe

Patrijarh srpski Porfirije osveštao je u subotu Spomen-kapelu Svetih srpskih novomučenika na Vojničkom groblju u Mauthauzenu, sagrađenu u znak sećanja na vojnike i civile, koji su u jesen 1914. godine zarobljeni i odvedeni iz Srbije i okruženja u logor Mauthauzen kod Linca. Kroz taj logor do 1918. je prošlo oko 40.000 Srba, Italijana, Rusa i pripadnika drugih naroda.

Arhijerejska liturgija

Patrijarh SPC Porfirije koji je služio Svetu arhijerejsku liturgiju je istakao da se osvećeni hram nalazi na strašnom, ali i svetom mestu, mestu velikog stradanja naših predaka pravoslavnih Srba i drugih naroda, u prvom redu braće Italijana, koji su sa njima tamnovali i zajedno bili pokopani na livadama tuge u Prvom svetskom ratu.

– Mauthauzen i mesto na kome je podignuta i osvećena ova crkva bilo je mesto raspeća i pogrebenja, zatiranja naroda, što usled loših uslova i gladi, epidemije tifusa i drugih bolesti, ali i svešteno gradilište na kome su ti stradalnici počeli da zidaju ovaj hram kako za života tako i svojom smrću. Mi ga, u neku ruku, samo dovršavamo, obnavljamo, ispunjavajući njihovo zaveštanje, volju i njihov blagoslov, da se na mestu njihovog stradanja obavezno podigne hram – rekao je on.

Na osvećenju kapele bili su srpski ministar za rad Nikola Selaković, predsednik i najviši zvaničnici Republike Srpske. Selaković je preneo pozdrave predsednika Srbije Aleksandra Vučića i Vlade i zahvalio svima koji su doprineli da se kapela na vojničkom groblju izgradi.

– A razlog je poseban. Ovo je prvi put posle 1918. da Srbi, SPC, srpske države, podižu u Gornjoj Austriji spomenik stradalim sinovima u Prvom svetskom ratu.

Dostojno obeležavanje

Sve spomenike su, kazao je Nikola Selaković, do sada podizali ili „sapatnici koji su sa našim precima robovali ili Crni krst Austrije“.

– Zato što je od 1918. do sada uvek bilo prečih stvari. Ili je, između dva rata, beda bila materijalna i duhovna posle Drugog svetskog rata, da to kao narod nismo mogli da učinimo – rekao je i dodao da je važno što se prvi put posle jednog veka, osvećuje kapela u kojoj će se buduće generacije moliti za zdravlje i blagostanje roda srpskog, hrišćanskog i pravoslavnog, za mir među ljudima i gde živi srpski narod.

Poručio je i da će Srbija slediti ovaj primer na svakom mestu, a uz pomoć i dozvolu Beča i Crnog krsta Austrije, kako bi na dostojan način obeležili svako mesto gde su naši preci stradali.

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik istakao je da ne može da nestane sećanje na stradanje srpskog naroda i da je došlo vreme da generacija koja je smogla snage da nakon 100 godina nađe prostora u vremenu, novca i volje, obeleži to mesto stradanja.

– Došao sam da sa vama zahvalim našim precima, veri, i poverenju koje smo imali u vremenu gradeći i braneći naš identitet svuda gde smo živeli i stradali. Naš identitet je vezan za našu crkvu, nacionalno osećanje, pismo i jezik. Kao što su oni tada, i mi smo danas, u savremenoj Austriji, branioci našeg identiteta i vere. Ponosan sam što sam ovde sa vama – poručio je Dodik okupljenima.

Uz sasluženje episkopa

Patrijarh je Svetu arhijerejsku liturgiju služio uz sasluženje mitropolita dabrobosanskog Hrizostoma i crnogorsko-primorskog Joanikija, episkopa austrijsko-švajcarskog Andreja, braničevskog Ignatija, bregalničkog Marka, slavonskog Jovana, osiječko-poljskog i baranjskog Heruvima, valjevskog Isihija, šabačkog Jeroteja, humskog Jovana i hvostanskog Alekseja.

Biskupova poseta i smrt

Patrijarh je pomenuo i biskupa Linca Rudolfa Hitmajera, jednog od najpoznatijih besednika svoga vremena, koji je 10. februara 1915. posetio u logoru Mauthauzenu zatočene Srbe, od kojih je većina bila već obolela od tifusa, a biskup odlučio da ih lično pomaže i neguje.

Tada se zarazio, razboleo i umro veoma brzo, 5. marta 1915.

Bez mržnje u srcu

– Zapovest da volimo neprijatelje svoje pokazuje da nema trajnog neprijateljstva među ljudima, da ljudi nisu osuđeni da budu neprijatelji jedni drugima, ukoliko to prekinu u svom srcu. Ukoliko se u mom srcu braćo i sestre, i u vašim srcima, prekine ta linija mržnje, straha, sukobljavanja, neprijateljstva – ona na izvestan način prestaje da postoji i u celom svetu – rekao je patrijarh SPC.

Mučeničke kosti

Poglavar SPC je naveo da su naši preci u logoru živeli u neuglednim barakama, a od kojih su verom napravili hramove i sveta mesta.

– Temelji ovog hrama su ne samo ispod nas, već svuda oko nas. Svaka mučenička kost ovde ostavljena i položena je ugrađena u njega, povezana sa njim. Hram je plod iznikao iz semena koje su bile te posejane sveštene kosti. On je kao neki svešteni ledeni breg, vidimo samo mali njegov iznad vode, a mnogo veći je ispod nje, ispod nas. I iznad nas, na nebesima, u horovima svetih gde poju naša postradala braća, vojnici i seljaci, oficiri i učitelji, jedva porasla deca i čestiti starci. I u nama je ovaj Hram, ako ponesemo u sebi iste one vrednosti, uverenja i opredeljenja, koje su imali, kojima su živeli i za koje su živote dali naši preci – ukazao je patrijarh.

Naveo i „da nam bude jasno šta je dobro, a šta je zlo, ko je zločinac, a ko su žrtve“, kao i da tu, svakako, nema dilema. Pogotovu, kako je ukazao, što su masovne egzekucije, iznurivanja do smrti od rada, gladi i izostanka lekarske brige, vršena na osnovu državnih zakona i zvaničnih naredbi, brižljivo beležena u knjigovodstvu smrti.

– Međutim, logika Božja je drugačija od logike ljudske. Jer tamo gde nedužni stradaju, Gospod blagodaću to mesto pretvara u sveto, u mesto molitve. Zato je za nas pravoslavne Srbe, Mauthauzen pre svega mesto molitve, za postradale pretke mučenike, ali i mesto molitve njima – govorio je i poručio da je hram spomenik stradanju, spomenik onih koji su život ostavili među žicama i ogradama, ali i generacija koje dolaze, da paze da se ovakvo zlo nikada i nigde ne ponovi.

Da obeležimo sva imena

Nikola Selaković je podsetio da je u Mauthauzenu bilo 45.000 ljudi, od kojih je više od 15.000 naših predaka, a od njih 8.252 Srba su ovde našli svoje večno počivalište. Istakao je da Srbija želi da se do kraja ove godine uz blagoslov vladike i pomoć nadležnih u Austriji u sklopu hrama obeleži i svako ime i prezime i da svako kada bude dolazio nađe pretka. Dodao je i da ima lični razlog što je sa članovima porodice.

– Došli smo posle 107 godina da zapalimo sveću stricu moga oca, koji počiva na 40-ak kilometara odavde, gde je bio drugi logor, Ašah. Tamo je spomenik podigla austrijska država. Trudićemo se da obeležimo dostojno to mesto. Ali, sve što radimo biće uzaludno ako ovde ne budu dolazila naša deca i ljudi. Danas je došlo vreme da i hoćemo i možemo da obeležimo mesta našeg stradanja – rekao je on i najavio da će se i u Donjoj Gradini i Beogradu, graditi Memorijalni centri.

– Teško je na ovom mestu i u ovakvim govorima zauzdati emocije, ali u prvom memorijalu gde je Srbija smogla snage da podigne spomenik, u Zejtinliku kraj Soluna, uklesane su reči pesnika Vojislava Ilića mlađeg, kojeg su upisale u Panteon srpskih pesnika. I na svakom mestu gde počivaju naši preci, te reči imaju smisla – naveo je Selaković.