Maske da odu u istoriju

Maske jesu, a nije maskenbal. Voleli bismo da jeste, upotrebiš ih u svrhu zabave i – gotovo. Nažalost, aktuelne maske nisu maske-veselja, dekretom su nametnute, ne prijaju nam, rado bismo uzviknuli: „Dole maske!“, ali ne bi prošlo, u vladavini smo ušno-nosno-usnih krpica zbog kojih i život manje volimo. Ipak te i takve maske bile su inspiracija našem Milovanu – Mikiju Ćirovskom da njima posveti izložbu fotografija „STOP COVID 2021“.

– Ideja je potekla u predgrađu Pariza, u Opštini Romenvil, a sa željom da se zamrzne trenutak obeležen korona virusom. Poslanik za kulturu Isam Sahili, inače doktorka psihologije, upalila mi je zeleno svetlo i po gradskim četvrtima je sada rasuta izložba mojih fotografija – pomalo umoran od rada, a prezadovoljan ishodom govori Milovan – Miki Ćirovski.

Bilo je škljoc, škljoc, škljoc… Aparat se usijao. Fotografija je bilo stotine, a samo su 32 odabrane. Sve su istog formata, crno-bele, izložene na četiri opštinske ograde u četiri dela grada (dva opštinska parka i dve škole).

Prvi i stalni posetioci ove izložbe uživo su prolaznici u parkovima, ponajviše majke sa decom i učenici koji izlaze iz škole, zastajkuju, pažljivo gledaju, fotografišu fotografije, uz nadu: „Bilo, ne ponovilo se.“ Ova izložba pod vedrim nebom u Romenvilu biće otvorena do 31. decembra.

Autor o svom delu kaže:

– Od same ideje opčinio me „STOP COVID 2021“ možda i na način nesvesnog bunta, prkosa, ono, ne dam da mi neko kvari život. Svakodnevni život sam ovekovečivao foto-aparatom. Prvo sam obilazio, zapažao neobične stvari, od pijace, autobusa, hodao od jednog do drugog i trećeg mesta, zatim fotografisao. Mnogi nisu hteli pred aparat, neki bi i da se potuku sa mnom, pogotovo žene, plašile se, ko zna čega. U Francuskoj postoji zakon, za objavljenu fotografiju moraš da imaš autorizaciju, to mi je otežavalo posao – razrađuje Miki.

Situacijama se trebalo prilagođavati. Prodavci na pijacama, koje su mu najslikovitiji dekor, mic po mic su prihvatali Mikija, a sve se otkočilo kad je Fransoa Deši, gradonačelnik Opštine Romenvil došao da se slika sa maskom na licu.

Miki kaže da mu je u nastavku fotografija i izlože puno pomogla srpska dijaspora.

– Mila, Raca, Floki, Ismet.., sve naši, odlični su „maskaši“ iz Opštine Obervilije.

Zanimljiva su mu zapažanja do kojih je došao praveći fotografije.

– Na raznim su mestima, od kafane do prodavnice. Tragajući za „modelima“ saznao sam da oko 60 odsto ljudi koje sam sretao oseća otpor prema tim tkaninama i jedva čeka da ih definitivno skine. Neki od njih u mnogo šta ne veruju, sumnjičavi su, ali u strahu za život postaju krajnje disciplinovani i izbegavaju komentare jer im ništa nije pošteno objašnjeno, niti za stroga naređenja dobijaju ubedljiva tumačenja. Na drugoj strani su oni totalno poslušni i u sve veruju do daske. Meni žao, što se delimo, raslojavamo.

A trajaće ovo s koronom?

– Voleo bih da je na izdisaju, ali kod mene je sve „što je babi milo“. Moje želje.

Kompletna izložba „STOP Covid 2021“ finansirana je od strane Opštine Romenvil i Udruženja Balkan media.

– I to kao dokument koji ostaje. Ovaj nenormalni aktuelni period moramo zabeležiti, registrovati. Nošenje maski, nadam se, biće neko prošlo vreme ili je, možda, to početak stalnog nošenja maski? Niko u francuskim dokumentima ne kaže da li je to dobro ili loše, ali se striktno drže kulture dokumentovanja. Koliko znam, niko do sada i za sada nije uradio izložbu na temu maski.

Izložba je i Mikijev vapaj. Zna on da će biti ono što su nam namenili, što, možda, i mora da bude, ali se nekako uspravnije oseća kad iz sebe istisne: „Dosta je“, a svi ga podrže.

Poenta koje se uhvatio je, da izložbom ni u jednom trenutku ne sugeriše vakcinisati se ili ne, ali zato konstatuje da je sa koronom loše živeti.

– Želja mi je da to zaustavim. Ako se zaustavi, biće nam lepše i, evo, molim sve institucije da se na ovu ružnu zbilju stavi tačka. Ja kroz izložbu ne tražim odgovor kako da se sve to prekine, samo slikom saopštavam da je sve to neobično za svakodnevni život i da je to nenormalna svakodnevnica u odnosu na juče. Fotografijom podvlačim trenutno stanje koje bi trebalo, prema našim navikama, da se završi. Izgubili smo se u mnoštvu informacija. Ne znam da li idemo u neko drugo „normalno stanje“, ali znam da je ovo meni nenormalno – u dahu, iz Mikija, decenijama priznatog majstora fotografije, iscuri žalopojka.

Možda se neko privikao na disanje kroz tkaninu, onim najmlađim tu su naviku usadili roditelji i učitelji u školama, a u najstarije generacije uselio se strah pred mogućim tragičnim ishodom.

– Meni, koliko god pokušavam da se prilagodim, razum pravi kočnice. Na primer, uđem u restoran da ručam i gazdi punim džep, a momentalno me opkoljava osoblje zahtevajući dokaze mogu li da uđem. Taj trenutak ne mogu da ocenim kao dobar ili loš, ali znam da egzistira. Ako sam o tome radio dokumentarne fotografije, znači da sam želeo da fotografija bude svedok vremena.

Svečano zatvaranje

Na pitanje o zvaničnom otvaranju izlože, Miki kaže da ga nije ni bilo.

– Ne, zbog sanitarnih mera i zabrana. Svečanog otvaranja nije bilo, zato ćemo, ako se situacija popravi, obaviti svečano zatvaranje. Uradili smo barkod na kojem je kompletna izložba, sve informacije, dakle, virtuelni katalog. Sada dolazimo do podatka i zanimljivosti da se u kovid-periodu mogu obavljati kulturne aktivnosti, na primer, kad smo otvorili izložbu bez otvaranja i pustili barkod, isto veče imali smo 686 ulaza. Meni, kao autoru, iskreno, važnije je 600 poštenih virtuelnih ulaza nego uživo na izložbi 100 folirantskih, gde se, najčešće, na sve drugo potroši više vremena nego na razgledanje izloženih eksponata, da bi u finišu rekli autoru da je najbolji na svetu.

U Tanjugu bilo najlepše

Iza umetnika Milovana – Mikija Ćirovskog je 45 godina fotografije. Na upit o najlepšoj fotografiji, odgovara:

– Meni je svaka fotografija lepa, a najdraže su mi uspomene, i emotivne i profesionalne, u vezi sa mojim radom u Tanjugu.

Muka celog sveta

– Kad sam svojevremeno radio izložbu „Spavači“, Kovačica – Beograd, odnosno, predgrađe – glavni grad, svi spavači su bili isti kao u Njujorku i drugim gradovima sveta. I ovi „maskaši“ imaju istu identifikaciju, kao u Londonu, Rimu, nisu lokalizovani, već su univerzalni. STOP Covid
važi za ceo svet. Muka je svačija – analizira Miki.

Prijatelje imamo i u rasejanju

Naši Parižani dobro znaju Mikija. Često ističe da je rodom iz Kačareva, onog gde je Slaninijada. Ponosi se Miki maticom. Tokom prethodnih decenija, od najranije mladosti, u Francuskoj je boravio tri puta, dođe, ode, vrati se. Seća se otvaranja Kulturnog centra Srbije 1974. godine, od tada je priznat za jednog od najstarijih i najboljih poznavalaca naše dijasporske kulture, a i u nedavnih osam uzastopnih godina, sa punim radnim vremenom, bio je koordinator u KCS, u kojem je, u ranijim periodima izlagao fotografije na izložbama pod naslovom „Spavači“ (1986) i „Licem u lice“ (2005, slikari u trenutku kreiranja).

– Za mene Pariz znači lepotu, slobodu, kulturu, gastronomiju, umetnost, svetlost, sve. Lepo je što sam stekao prijatelje, Francuze, znaju oni biti jednako dobri prijatelji kao i naši. Ovde, u Parizu, sa jednim , zove se Fransoa, engleski je lord, drugujem duže od 20 godina, kao da mi je rod najrođeniji, on stalno ponavlja: „Prijatelj sam Srbije.“ Mi dijasporci eto u rasejanju stičemo nova prijateljstva, ali nam se u matici prijateljstva razređuju. Teško mi je što umiru drugari. To je život! – izvagao je Miki.