Mašinci su familija

Uprkos sivom nebu koje je pretilo kišom, nedavno je u okolini Dortmunda održano sada već tradicionalno Sabranje mašinaca. U taj grad na severu Nemačke prispelo je prethodne decenije na desetine mašinskih inženjera. Kako sami mašinci kazuju pristizali su u talasima, manjim grupama. Poslodavac ih je smeštao u stanove u jednoj zgradi odakle je put neke vodio u druge gradove i države, pojedini su se vratili u Srbiju, a brojni su ostali i do danas se druže.

Jednom ili dva puta godišnje, svojom srdačnošću, nesebičnim požrtvovanjem i iskrenom željom za druženjem sve mašince porodično uz roštilj okuplja Dragan Grubač Grubi. Vremenom su se pridružili i zemljaci drugih profesija, ali mašinci su, rečeno sportskim rečnikom, okosnica tima.

Grubi je jedan od onih koji su u prvom talasu stigli u Dortmund u kome je godišnje onoliko kišnih dana, koliko je u Beogradu sunčanih. Ali, kako Grubi napisa u grupi učesnika dan uoči okupljanja:

„Videćemo se, makar i ćuskije padale!“

Dok pričaju o poslu i smeju se sećajući se zajedničkih dogodovština u Nemačkoj i na fakultetu u Beogradu, Vule Radović, Aca Zorić i Časlav Milićević nazdravljaju za prošle i buduće dane.

Na pitanje kako bi opisali osećaj koji ih ispunjava na ovom druženju, Časlav odgovara da je to onaj osećaj koji ima kada je među svojima.

– Imam sa kim da se nasmejem i imam kome da se požalim – kaže Časlav, a Vule sa osmehom dodaje da je to ponos, ponos na ljude sa kojima se godinama poznaje i gradi prijateljski odnos.

Najviše smeha i najživlje priče čuju se iz pravca odakle se širi dim i miris Grubijevog roštilja i gde su se okupili Srđan Pavlović, Dušan Kojadinović, Srđan Elez, Miodrag Popović i brojni drugi.

Istovremeno, vredne ženske ruke postavile su divnu trpezu punu đakonija od kojih su mnoge spremljene po starim srpskim receptima. Tu su kiflice sa sirom, ajvar, šopska salata, čupavci, slatka pita… Ukus i miris Srbije. I dok pričaju jedna drugoj o familiji i prijateljima iz Srbije, o deci, školama, hobijima, zimnicama i knjigama, prepliću se dijalekti našeg lepog srpskog jezika.

Tako nam mašinski inženjer Danijela Popović, koja je ovde poznata po svom vedrom duhu i kao učiteljica nemačkog jezika mnogim kolegama, prepoznatljivom melodijom bosanskog jezika što podseća na sevdalinke kazuje svoja osećanja i šta njoj znači ovo druženje.

– Za mene je to radost – jednostavno radost! Ja se radujem svim ovim ljudima i oni se raduju meni!

Iako je rastanak kao i sastanak vremenski preciziran, uvek se oduži. Nikom se ne odlazi, ali ovoga puta dogodilo se da je rastanak bio taman pre jakog pljuska. Utom i Grubi posla novu poruku: „Rezervisao sam prostor za naše sledeće Sabranje. Termin je u julu 2023. Do tada – uzdravlju! “

Čuje se samo srpski

Marijana Popović, mašinski inženjer i majka petoro dece, objašnjava kako je obradovana činjenicom da se na ovim sabranjima, ne samo među odraslima, već i među decom, govori srpski jezik. „Čitavo dvorište i veliki sportski teren pred ovom starom nemačkom školom odjekuju srpskim jezikom“, ponosno govori Marijana.

Zaista, prostrani sportski plac odjekuje razgovorom i dovikivanjem razigrane dece. Dok dečaci igraju fudbal, devojčice se ljuljaju, a najmlađi učesnik Luka zabavlja se u pesku.

Trpeza

Za trpezu sedaju prvo sva deca zajedno, a posle njih odrasli, nazdravljajući domaćom rakijom koja je pre neki dan stigla iz Bosne. Uz prijateljsku trpezu zapodenuo se i veseo razgovor sa porodicama Miletić, Tutić i Maksimović koje su prvi put na sabranju.

Željni smo druženja

Na pitanje šta ga motiviše da godinama organizuje ove susrete, Dragan Grubač Grubi odgovara da je to prvenstveno nedostatak druženja sa prijateljima i poznanicima zbog savremenog načina življenja.

– Jednostavno nam je preostalo zaista malo vremena između što privatnih, što poslovnih obaveza za neko kvalitetno druženje. Pored toga, nisam u Srbiji, gde uvek ima nekoga ko je slobodan za kafu ili pivo. Makar u komšiluku. Ovde u Nemačkoj jedva da se vidimo. I šta mi je preostalo? Dugoročno i pravovremeno planiranje i organizovanje kako bi što više ljudi uopšte moglo da ubaci „tamo neki roštilj“ u prepuni kalendar. I eto, na svu sreću, plan uspeva već nekoliko godina. Koliko pamtim, ovo je možda čak i jubilarni peti put, ali treći u većem broju i obimu.