Marko Bulat progovorio o nemaštini i teškom detinjstvu

Pevač Marko Bulat deo svog detinjstva proveo je u Sloveniji da bi se potom doselio u Beograd gde je nastavio svoje školovanje, ali i otpočeo muzičku karijeru. Još kao dete je na svojoj koži iskusio šta znači biti odbačen i drugačiji od drugih, šta znači kada te neko mrko pogleda i kako izgleda čovek praznog džepa.

U ispovesti pevač otkriva kako se igrao sa drugarima iz svog kraja, za čime žali i šta nikada nije imao.

– Imao sam bezbrižno detinjstvo. Bilo je puno igranja – „tapke“, „klikeri“, „igrali smo rata“, „lozinke“, „janjine“, „zube“, „viktorije“. Kada smo porasli sa kartama smo igrali „lore“, „mau, mau“. „Riziko“ smo pravili od gumica. Morao si da budeš maštovit, nije bilo toliko igračaka. Moje odrastanje je bilo napolju i kad je leto i kad je zima. Sankanje, grudvanje… – priseća se pevač i otkriva za čim žali iz detinjstva:

– Nisam imao u životu sve što sam poželeo. Evo, bicikl nikada nisam imao. Burazer je imao bicikl i onda mene roditelji motivišu, kažu mi: „Hajde, ti budi odličan i kupićemo ti bicikl“, a ja se mislim u sebi: „Nikad ti bicikl nećeš da imaš“. Govorio sam često bratu: „Daj krug, da vozim malo“. Loptu pravu nikada nisam imao, a ko god je imao tu kožnu loptu, i izneo je napolje, onda nam kaže: „E, nemoj jako da šutiraš.“ Takvo je vreme bilo, nije bilo novca ni za loptu. Neko je doneo iz inostranstva. Bila je ona specijalka, kada te neko napuca, sve te peče. To detinjstvo je bilo šou.

Marko objašnjava da mnogo toga nije dobio u trenutku kada je tražio, a kako kaže zbog toga je i naučio da poštuje sve što su mu roditelji pružili.

– Ranije je postojalo veliko poštovanje, danas niko ne poštuje nikoga, što je tragično. Škole nisu vaspitno obrazovne uspomene, već samo obrazovne ustanove. Učitelj više ne može da vaspita tvoje dete, da mu zavrne uši, zuluf, jer si bio nevaspitan i bezobrazan – priča pevač koji ne krije da je i sam bio pomalo nevaljao:

– Bio sam i više nego nestašan klinac. Završio sam i nekoliko puta u ćošku. Bio sam prvi ili drugi razred, tada sam pohađao školu u Sloveniji. Bila je velika tabla i još jedna iz dva dela. Gledao sam neki film sa Brus Lijem i tada sam kao Maj Geri skočio i tabla je pala. Pokušavao sam da vratim tablu na mesto, niko nije hteo da mi pomogne. To je bilo veliko razočaranje za mene kao dete, što mi je kasnije pomoglo u životu da shvatim kakvi su ljudi. Došla je učiteljica i pita nas ko je ovo uradio, ja sam rekao da sam to bio ja. Nisam hteo da se vratim na svoje mesto, ostao sam tu da odslužim kaznu, bio sam ljut na sve koji nisu hteli da mi pomognu – priča Bulat sa setom u glasu ne krijući da je kao mali osećao da nije poželjan u društvu.

– Da, bio sam odbačen od strane društva, to mi se isto desilo u Sloveniji. Tada sam imao pet godina. Pita vaspitačica čega bismo se igrali, a deca kao deca, svi kažemo „rata“. Ona dalje pita: „Ko će da bude partizanovac?“, Marko Bulat diže ruku, niko drugi nije hteo. Ko hoće da bude Nemac, svi dižu ruke. I ja opet u sebi gledam – ovo su sve moji neprijatelji.

Iako je bilo vreme nemaštine, Bulat priznaje da nije bilo potrebe za fizičkim radom i poslu na njivi.

– Nisam radio ništa od poljoprivrednih poslova. Sa 20 godina sam počeo da pevam, do tada sam išao u školu, vrtić, osnovna, srednja škola, posle toga u vojsku i onda sam počeo da pevam. Kada sam stigao u Beograd imao sam 10 godina, i ovde sam bio lepo prihvaćen. Imao sam problem samo dok sam se privikao, ovde sam morao da naučim ćirilicu, jer je tamo bila latinica. Nisam znao azbuku, samo abecedu. Bilo je prilagođavanja – priča on i otkriva da je svoj život zamišljao drugačije:

– Kao mali sam želeo da pravim crtane filmove, da završim likovnu akademiju. Počeo sam 1993. da pevam na splavu Lukas, onda sam završio Akademiju Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju. Opet sam završio fakultet koji sam želeo. Život te ne pita. Kakvi crtani filmovi u vreme inflacije.

Ljubavi je kako kaže, bilo, ali sećanje ga baš ne služi. Sa nama je podelio priču kakvim se sve džentlmenskim foricama služio kako bi osvojio devojke.

– Ne sećam se baš tih prvih ljubavi. Znam samo da je bila jedna devojčica tu sa Novog Beograda. Želeo sam da joj poklonim lančić i da je poljubim i rekao joj: „Zažmuri“, ali je nisam poljubio. Srce mi je toliko lupalo da je nisam poljubio. Imao sam samo 10 godina tada, bio je to veliki strah za mene. Tada nisam imao hrabrosti – kaže Marko i otkriva kako je upoznao svoju sadašnju suprugu Mariju.

– Sadašnju suprugu sam upoznao na nastupu. Izrodila se ljubav, viđali smo se, a onda sam shvatio da je to osoba koja mi izuzetno prija. Odlučio sam da ona bude moja supruga, na šta je pristala, na moju sreću. Zaprosio sam je posle samo dva, tri meseca. U zrelijim godinama čovek zrelije postupa. Samo sam joj rekao biraj datum za svadbu. Osvojila me je umiljatošću, iskrenošću. Kada ti neko fali, i ne trudiš se da razumeš zašto ti fali, samo moraš da razumeš da je to ljubav.