Manastir Koporin – mesto čudesnih isceljenja (3): Hajdučko sklonište

Igumanija manastira Koporin, mati Ekatarina (Stojadinović) kaže da je veoma malo sačuvanih podataka o istoriji zadužbine Svetog Stefana osim da je najmanje dva puta obnavljan, a nebrojeno puta rušen.

– Despot Stefan je podizao manastir u periodu od 1402. do 1427. godine. Ne postoje tačni podaci, ali se pretpostavlja da je u ovom periodu i izgrađen. O tome svedoči i freska sa njegovim likom koja je oslikana na mestu na kome su u srednjem veku oslikavani ktitori crkava. Postoji i natpis ispod koji bi verovatno otkrio više podataka, ali zbog zuba vrmena je toliko oštećen da je nečitak – kaže igumanija Ekatarina i dodaje da faktički do 19. veka ne postoje pisani tragovi o životu manastira.

Nešto više istorijskih podataka iznosi Radomir M. Milošević u svojoj monografiji „Manastir Koporin: 1402-2002, Istorija od osnivanja do 19. veka“.

Ovaj autor navodi da najstariji sačuvani zapis, koji doduše posredno svedoči o manastiru, potiče iz 1453. godine.

„Reč je o jednom rukopisnom zborniku đakona Damjana, koji je sačuvan u dva prepisa: ‘Sintagmi Matije Vlastara’ i Životu i življenju kraljeva i careva srpskih’ poznatom još kao ‘Koporinski letopis’. U ovom zborniku se pominje naselje Koporinj, ali ne i manastir, pa se istraživači ne mogu složiti da li se toponim odnosi i na manastir. Prvi konkretni pomeni, stoga, potiču tek iz vremena turske okupacije, s tim da se ne zna kako je Koporin dočekao tursko ropstvo, ni da li je ni koliko stradao. Prema turskim defterima (ili tefter, katastarski poreski popis koji je vodilo Osmansko carstvo) 16. veka može se pretpostaviti da je manastir ušao u novostvoreni Smederevski sandžak i pripao nahiji Nekudim. Pošto se u defterima ne pominju monasi, a retko seoske kuće, odnosno seoske porodice koje su obrađivale imanje manastira i davale dažbine, zaključeno je da je manastir bio napušten, ali ne i razrušen i obesposedovan“, navodi Milošević.

Postojanje manastira pominje se tek krajem 16. veka kada se navodi da u njemu borave četiri monaha. Pretpostavka je da je manastir zaživeo kada i druge srpske svetinje, a nakon obnove Pećke patrijaršije.

„Po svoj prilici manastir je bio ‘živ’ sve do kraja 17. veka. Za Velikog bečkog rata (1683-1699), međutim, Koporin je opljačkan, a imanje dodeljeno nekom turskom spahiji. Tako je u ruiniranom stanju dočekao 18. vek. Posle Austro-turskog rata (1716 – 1718), u vreme austrijske okupacije severne Srbije (1718 – 1739), manastir se ne pominje u opisima vizitacije crkava i manastira (u izveštaju Maksima Ratkovića iz 1733, kao ni u izveštaju Jovana Mihajlovića iz 1734), što vodi pretpostavci da je u to doba bio pust. Mada pojedini istraživači navode da je Koporin pomagao ustanak Koče Anđelkovića (1788-1791) i da je po propasti ustanka bio spaljen, dostupni izvori ne potvrđuju ovu priču. Zna se samo da je za vreme Prvog srpskog ustanka opusteli manastir služio kao sklonište hajducima i odmetnicima od Karađorđeve vlasti. Tada je od celog manastirskog kompleksa postojao jedino hram, dok su ostali objekti bili davno sravnjeni sa zemljom“, ističe Milošević.

Ratnik, vladar, diplomata…

Stefan Lazarević je bio ratnik, vladar, diplomata, književnik, graditelj, a 1408. godine postao je i prvonoseći vitez reda Zmaja i prvonačelnik ugarskog vladarsko-državnog sabora, na kraju svetitelj. Ipak, kako je u „Žitiju despota Stefana Lazarevića“ zapisao njegov biograf Konstantin Filozof, „njegovo glavno delo beše neprestana milostinja i često pročitavanje božanskih knjiga“.

Kult despota Stefana u srpskom narodu je postojao još u 16. veku, a preneo se i na druge pravoslavne narode, Ruse i Čehe.

Između sna i jave

Priča o manastiru Koporin je umnogome priča između sna i jave, između stvarnih činjenica i legende. Jedna od njih je i da je verujući narod prethodnih vekova i ne znajući čije se mošti nalaze u crkvi, dolazio i svedočio o čudesnim isceljenjima.

– Narod koji je ranijih vekova dolazio ovde, verovao je da postoji neka svetinja. Čak i kada je crkva bila u ruševinama oni su gotovo nepogrešivo celivali baš ono mesto gde se danas nalazi kivot sa moštima Svetog Stefana. Pre nekoliko godina je došao jedan gospodin iz Ćuprije koji mi je rekao da je njegova tetka bila nepokretna. Oni su je u to vreme konjskim, zaprežnim kolima dovezli na ovo mesto. Stali su u neko ćoše, jer tada mošti još nisu bile iskopane i ona je posle molitve ustala iz kolica – priča mati Ekatarina.

Freske

I pored svih nedaća, paljevina i rušenja, u crkvi manastira je sačuvan deo životopisa.

– Najviše je sačuvanih fresaka na zapadnom i u južnom delu crkve. Među freskama koje su ostale sačuvane su: Ruganje Hristu, Sveti Sava, Sveti Simeon, Bogojavljenje, Krštenje Gospodnje na Jordanu, Sveti Jovan Krstitelj, Sveti Dimitrije, Sveti Georgije pobedonosac, Sveti Pantelejmon. Tu je i ktitorska freska despota Stefana. Ispod nje su se nalazile njegove mošti koje su otkrivene tek 1977. godine kada smo odlučili da promenimo pod u crkvi koji je bio od cigle – objašnjava igumanija manastira Koporin.

Sutra – Blagougodni miris moštiju