Na obroncima planine Mokre Gore, severozapadno od Istoka na Kosovu i Metohiji, na mestu zvanom Beli kamen, vekovima bdije manastir Gorioč, posvećen Svetom Nikolaju Mirlikijskom. Prema drevnom predanju, prvi hram na tom mestu podigao je sam Sveti kralj Stefan Dečanski (1322.–1331. godine), u znak neizmerne zahvalnosti Svetom Nikolaju što mu je vratio vid posle čudesnog isceljenja „ogorelih“ očiju. Od tog čuda manastir nosi ime Gorioč.
Prvobitna Dečanska zadužbina nije sačuvana. Tokom burne istorije više puta je rušena, paljena i obnavljana. Današnja crkva podignuta je u XVI veku, a u XIX veku ruski putopisac Aleksandar Giljferding zabeležio je da je manastirska biblioteka čuvala izuzetno vredne rukopise iz XIV i XV veka. U crkvi se i danas čuvaju jedanaest izvanrednih ikona iz perioda od XVI do XVIII veka, svedočanstvo neprekinutog duhovnog i umetničkog kontinuiteta srpskog naroda na tim prostorima.
U Drugom svetskom ratu manastir su pustošile bugarske okupacione snage i njihovi lokalni saveznici – Albanci. Ipak, najteža vremena došla su posle 1999. godine. U martovskom pogromu 2004. albanski ekstremisti pokušali su da spale svetinju, ali su je monahinje i KFOR jedinice odbranile. Od tada manastir čuvaju pripadnici međunarodnih snaga, a obnova započeta 2010. godine vratila mu je nekadašnji sjaj. Danas je u Gorioču sestrinstvo, koje svakodnevno održava bogosluženja i čuvaju duhovni plamen u okruženju koje je i dalje neprijateljsko.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Manastir Gorioč nije velika lavra niti glasna svetinja, on je tihi, tvrdoglavi čuvar Belog kamena koji vekovima odbija da nestane. Možda i najlepšu fresku u našem freskopisu čuva ovaj manastir. Podignut na čudu Svetog Nikolaja i zahvalnosti Stefana Dečanskog, upravo to ova freska i predstavlja.
Piše: Stefan Stojanović
