Mali Aleksa nije zaboravljen

I pored sveg truda da našim ugroženim sugrađanima izađemo u susret, zabeležimo njihove nevolje kako bi im neko od dobrih ljudi koju su u mogućnosti pomogao, nažalost, jedna stranica i rubrika za to nisu dovoljne. Posebno imajući u vidu da naši verni čitaoci ne zaboravljaju one koji su se već našli na stranicama našeg lista, jer ih je njihova sudbina duboko potresla.

Upravo je to i slučaj sa osmoipogodišnjim Aleksom Bogdanovićem, siročetom iz Bijeljinem, koji je svojevremeno ujedinilo ne samo Republiku Srpsku već i čitav narod u dijaspori. Da ne bude zaboravljen, svojim darom pobrinula se plemenita porodica Gluhovića iz Esena.

Oni su uputili pomoć od 100 evra, koje smo odavno prosledili na kućnu adresu Aleksine starateljke i bake Razije Aziri (61), ali nismo stigli da odmah uručenje i zabeležimo. Prema njenim rečima, ovo je još jedna godina koja je za Aleksu, ali i njegovu rođaku, gluvonemu Mariju (18) puna izazova i nemogućnosti da se izbore sa teškom svakodnevicom.

– Ne mogu opisati zahvalnost tim divnim ljudima na ovoj pomoći, jer znam koliko je u današnje vreme teško zaraditi, a posebno odvojiti na tuđu muku. Da nije svih tih ljudi dobre volje koji su nam i ranije pomagali, ne znam kako bismo opstali – priča u jednom dahu Raza i dodaje:

– Veliko i od srca hvala toj divnoj porodici iz Nemačke koja je mislila na mog Aleksu. Zahvaljujući njihovoj pomoći, moći ćemo da izmirimo račune. To nam je na prvom mestu i stvara najveće opterećenje da se ne nađemo na ulici. Sada kada i Aleksa ide u školu, gde se fino snalazi, stalno je potrebno nešto od pribora, garderobe i slično, a kad čovek živi samo od socijalne pomoći, to su stvarno veliki izdaci. Drugi razred je završio kao vrlo dobar, čime sam veoma zadovoljna, jer je istina da mu ja ne mogu mnogo pomoći u školi. Trenutno je pored mene, čuva me, jer ja zdravstveno nisam dobro. Stalno idem po lekarima zbog bolova u želucu. Ne mogu ništa ni da jedem zbog toga. Da zaradimo ništa ne možemo, pa kasnimo i sa plaćanjem kirije. Zato ćemo ovaj dar prvo utrošiti na to.

Podsećanja radi, Aleksi je majka umrla kad je imao samo dve godine, a oca nikada nije ni upoznao. Od kada je ostao sam na svetu o njemu i gluvonemoj rođaki Mariji, brine Raza i to kao o svojoj deci. Priča je dospela u javnost zahvaljujući novinarima koji su je videli kako je prevrtala po kontejneru bijeljinske bolnice – tražeći hranu za svoje štićenike. Situacija ni sada nije ružičasta, jer Razija zbog brige o Aleksi i Mariji, ali i sopstvenog narušenog zdravlja ne može da radi i zaradi dovoljno za njihove najosnovnije potrebe.

– Primam 120 maraka (60 evra) socijalne pomoći i još 120 maraka dobija Marija na ime invalidnine. Međutim, kada platim kiriju 150 maraka i račune, neretko moram da se odreknem lekova koje moram da pijem, da bismo imali za hranu. Marija iako ima dovoljno godina da negde može da radi, činjenica je da zbog lošeg komuniciranja sa okolinom i ne snalaženjem, ne može naći adekvatan posao. Zato se snalazim kako znam i umem i da nema ljudi dobre volje koji nam povremeno pomognu, stvarno ne znam kako bismo preživeli – iskreno će Razija.

Krov nad glavom najpreči

Podsećanja radi, ova porodica živi u iznajmljenom stanu koji plaćaju ljudi dobre volje. Vlasti Bijeljine su joj pre godinu dana obezbedili stan, ali ga je Raza teška srca ipak odbila.

– Stan se nalazi u romskom naselju u kome su stalno tuče i problemi. Ne želim da mi deca tamo rastu. Opštinari su prihvatili to moje objašnjenje i obećali da će pomoći u plaćanju kirije, ali se to nije dogodilo. Ne krivim, samo kažem onako kako je – priča Raza.

Skupljanje kartona

Raza se priseća da je na početku baš sa Aleksom obilazila kontejnere po Bijeljini prikupljajući karton. Za 100 kilograma dobijala bi 15 maraka.

– Znamo da poranimo i već u pet ujutro da budemo na pijaci, jer se tamo najviše baca karton. I onako mali borio se da zaradi. Istina je da sam tako spajala kraj s krajem, ali ga više niko ne kupuje. Nisam imala bolje rešenje nego da ih prehranim na ovaj način, jer se u bolničkim kontejnerima neki put nađu neotvorene kutije keksa ili nepojedeni obroci. Šta ću, morala sam tako – priča ova žena koja je i pored toga što je i sama bolesna, svoj život podredila brizi o dva anđela.

Kontakt za pomoć

Plemeniti čitaoci „Vesti“, koji mogu i žele da pomognu baka Raziji Aziri i skinu veliki teret s pleća da prikupi dovoljno novca za kiriju, da se ne bi našli na ulici, mogu je kontaktirati na adresu: Ul. Sofke Nikolić 15, 76300 Bijeljina, a telefon je: +387 65 816 695 i dogovoriti se oko načina slanja i dostave pomoći.