Majka Božja oživela svetinju

Na tom mestu se molilo Bogu 110 godina pre nego što je otkrivena Amerika. Danas je to jedna od svega šest hrišćanskih bogomolja na svetu u kojoj se nalazi ikona Bogorodice Jerusalimske, ali i mesto u kome se čuvaju čestice moštiju 75 svetitelja!

Zaslugom vladike kruševačkog Davida, u Grabovu kod Paraćina završava se obnova jednog od najstarijih pravoslavnih svetinja – manastira posvećenog Svetim apostolima Petru i Pavlu.

– Po predanju i sačuvanom svedočanstvu, manastir je u 14. veku podigao Vukosav, vlastelin i barjaktar kneza Lazara, otac čuvenog vojvode Crepa, koji je 1380. u bici na Dubravici kod Paraćina porazio Turke u prvom pokušaju prodora u Srbiju. To je onaj junak koji se pominje u boju na Kosovu kao Pavle Orlović koga je ranjenog pronašla Kosovka devojka i od koga je čula potresne priče o podvizima i stradanjima srpskih junaka – priča mati igumanija Agapija kojoj je vladika 2014. poverio posao da iz pepela digne staru svetinju i – uspela je!

Za sada je jedini stanovnik ovog ženskog manastira, ali se nada da će se to uskoro promeniti jer je većina građevinskih radova, uključujući i obnovu konaka, uveliko završena. Mati Agapija kaže da je ovo treći put kako se na tom mestu obnavlja manastirski život jer je ovu svetinju kroz vekove pratila i stradalnička sudbina naroda.

Spaljen do temelja

Predanje veli da su barjaktar cara Lazara Vukosav i njegov otac, vojvoda Crep često dolazili na planinu Bukovik da love divljač. Tako su i zavoleli ovaj kraj, a vid zahvalnosti bio je da se tu sagradi zadužbina.

– Posle Kosovskog boja i pogibije kneza Lazara, srpska država postala je vazalna i na njeno čelo dolazi despot Stefan koji je podržavao politiku Bajazitovog sina Sulejmana, u ogorčenoj borbi oko prestola sa braćom Muhamedom i Musom. U toj borbi pobedio je Musa koji je posebno bio ljut na Srbe što ga ne podržaše, te naredi kaznenu ekspediciju 1413. godine. Sa većom vojskom krenuo je na Srbe, gde je prvo porazio Despotovu vojsku na Vrbnici i zatim je počeo da ruši i pali sve na šta je naišao. Srušio je i razorio manastir Svetih apostola Petra i Pavla i spalio ga do temelja. Tada se više od 30 monaha sa brojnim stanovnicima iselio u Bugarsku. No, mesto je ostalo svetilište za pobožni narod ovog kraja koji ga je kroz kasnije vekove posećivao – priča mati Agapija.

Dodaje da je gotovo istovetno stradanje ova svetinja doživela u još nekoliko navrata.

– Po volji Božjoj, oko 1780. godine, obnovi se manastir, sa dva-tri monaha, čiji se iguman nalazio u manastiru Sveti Roman u Đunisu, nedaleko od Grabova. Ali ni tadašnji život svetinje ne beše dugog veka. Kako se Prvi srpski ustanak završio porazom i pustošenjem od strane Turaka, isto se desilo i s manastirom koji je 1813. godine opet spaljen i porušen.

Tada je i ugašen monaški život, ali narod je sve te godine dolazio i molio se bogu, da bi 1840. bila izgrađena nova crkva na temelju one iz 14. veka.

Desetak godina kasnije nikao je i konak koji je služio za konačište vernika, a zatim i kao dom sveštenicima i seoskim učiteljima, pa čak i komanda četničkog odreda u Drugom svetskom ratu. I posle tog rata kada je vera zabranjivana, na ovo mesto verujući narod je dolazio kako bi se pomolio Bogu. Međutim, crkva je iz godine u godinu propadala, a manastirsko imanje postalo – ničije i svačije.

Dar iz Jerusalima

Sve se to promenilo dolaskom mati Agapije.

– Te 2014. zatekli smo krš i lom. Stigla sam sa jednom kesom, bez automobila i novca. Stala sam nasred manastira ne znajući odakle pre da se počne. Ali ništa se ne dešava slučajno, sve je promisao Božja. Pozvala sam kolegu sa Teološkog fakulteta koga nisam videla 12 godina i ispostavilo se da je sekretar patrijarha Jerusalimskog. Rekla sam mu da obnavljam manastir i da bi mogli da nas malo pomognu, a on je brže-bolje odgovorio: „Sve mi traži, samo pare ne traži!“ Nije ni slutio da mi to nije ni bila zamisao već da nam podare ikonu Majke Božje Jerusalimske.

Mati Agapija ističe da je imala samo tu želju:

– Ako nam ona dođe, znala sam da će sve krenuti. Postoji najmanje milion kopija ove ikone, ali Jerusalimska patrijaršija je izradila samo šest zvaničnih kopija i daruju ih uz poseban sertifikat i pečat s kamenom sa groba Majke Božje. Kad sam mu rekla šta mi treba samo je uzdahnuo: „Bolje traži pare!“

Mati Agapija je ipak uspela u svom naumu i posle dva meseca papiroloških formalnosti čudotvorna ikona se našla u manastiru Grabovo. I sve se preokrenulo!

– Svi inženjeri, arhitekte, stručnjaci iz Ministarstva kulture koji su dolazili i gledali napukle zidove crkve, predlagali su da je srušimo, ali ipak smo uspeli da je obnovimo tako da sledeće godine planiramo freskopis. U međuvremenu smo izgradili paraklis, zimsku kapelu, obnovili u potpunosti konak, uveli struju, vodu, sredili imanje… I gosti su počeli da nam stižu. Doduše, za sada stidljivo, ali uverena sam da će ih biti sve više. Velika je blagodat imati tu mogućnost da obnovite neku svetinju, ali još veća da možete da se pomolite Bogu na mestu na kome mu se obraćalo u vreme kada još Amerika nije bila otkrivena.

Čuda se stalno dešavaju

Na naše pitanje da li su posle dolaska ikone Bogorodice Jerusalimske u ovom manastiru počela da se dešavaju i čudesna izlečenja, igumanija Agapija odgovara da Bogorodica ne odbija ničije molitve, ali da ljudi uvek očekuju da su ta čuda velika ili u tom trenutku opipljiva.

– Ako čovek koji stane pred ikonu Bogorodice Jerusalimske, ali i pred bilo koju drugu ikonu i pomoli se Bogu, čudo će se uvek dogoditi. Ali, naš problem je što smo mi stvorili velike i male stvari, pa smo to preneli i na čudesne moći molitve. Čuda se dešavaju svaki dan, a to što mi slepi je drugo. Potrebno je da što više skinemo tu paučinu s očiju jer više ćemo da vidimo i više ćemo se radovati. Ako se pomolite Bogu, to će vas barem za miligram učiniti boljim čovekom i to je već veliko čudo. Ako Očenaš izgovarate svaki dan, onda budite uvereni da će se i čuda svaki dan dešavati. Nažalost, mi retko kad umemo da prepoznamo u malim stvarima – veliko čudo već to smatramo normalnim sve dok nas stvarnost ne opovrgne. Takođe očekujemo i da će našom molitvom da se neko probudi iz kome ili ustane iz kolica. Možda i hoće, a možda je čudo i to što neće, jer mi ne znamo zbog čega je Gospod tako učinio. Na nama je da se trudimo da širimo svoje srce i prihvatamo ga što više u sebe. Srce je s medicinske strane mišić, organ u telu, ali je istovremeno mesto uz čiju pomoć mi dižemo svoju molitvu, svoje uzdahe Gospodu da u sebe primimo još više njegove ljubavi – poručuje mati Agapija.

Inače, u manastiru Svetih apostola Petra i Pavla u Grabovu, uz čudotvornu ikonu Majke Božije Jerusalimske, nalaze se i čestice 75 svetaca, ali i delići moštiju Svetog Save Osvećenog, Svetog Nektarija Eginskog, kao i Svetog apostola Filipa.

Jedimo šljive, a ne japanske jabuke

Igumanija manastira Grabovo, mati Agapija poručuje da Gospod nije ljude „pobacao“ po planeti bez ikakvog reda i smisla, i da je važno da se to shvati.

– Ako smo s ovih prostora i ako smo bolesni, treba da jedemo beli luk, a ne da pijemo ulje iz ajkuline jetre. Da je tako, ajkule bi plivale Moravom. Slično je i s voćem. Ako nam se jede uzećemo šljivu, a nećemo juriti za japanskom jabukom. Nije Bog uzeo ljude, pa ih pobacao bez ikakvog reda i poretka na ovu zemlju. Sve je dato i uređeno s ciljem – objašnjava igumanija.

Sve više pričamo, a sve manje kažemo

Mati Agapija kaže da su ljudi postali robovi savremenog života i nametnutih vrednosti.

– Dugo godina se na manastirskom imanju dolazilo na izlet za 1. maj. Mahom su to ljudi iz gradova. Prva stvar koju urade kad se raspreme jeste da puste muziku. Smeta im tišina. Ljude u gradovima bombarduju najrazličitijim informacijama da kada dođu u sredinu gde toga nema, onda im ta tišina smeta. Glava čoveka je baš kao i stomak. Ukoliko jedete zbrda-zdola imaćete problem. Isto tako je i sa glavom. Mozak je navikao da se „hrani“ tim nepotrebnim informacijama. Nažalost, živimo u vremenu u kome su nam nove tehnologije omogućile bržu komunikaciju. Sve više pričamo, a zapravo sve manje kažemo jedni drugima – kaže mati Agapija.

Dijaspori dati Nobelovu nagradu

Mati Agapija kaže da bi svim našim ljudi koji žive u dijaspori trebalo dodeliti Nobelovu nagradu.

– To je izuzetno težak život. Ne mislim na fizički napor već što niste među svojim narodom, u svom mentalitetu. Vidim to, jer ovo je dijasporski kraj. Nažalost u selu su mahom starci koji su čitav život radili u dijaspori, a sada su tamo njihova deca i unuci. I jedni i drugi su nesrećni, jer nisu ni ovamo ni tamo. Raduje me što sve više mladih vidi da ni „tamo“ nije ništa bolje nego ovde u Srbiji. Lepo je da se ode, da se vidi ta različitost koja nas širi, ali nikada ne možete da se osetite dobro i svojim u tuđini.

Dva fakulteta

Igumanija manastira Svetih apostola Petra i Pavla, mati Agapija završila je dva fakulteta, a povezuje ih ljubav prema čoveku. Medicinski fakultet je završila u Beogradu pre uzimanja monaškog postriga, a zatim je, kao mlada monahinja bila na studijama teologije u Rimu i postdiplomskim studijama u Parizu.

– Od detinjstva sam imala želju da završim medicinu i pomažem starijim ljudima, da ih besplatno lečim. Po završetku fakulteta, preispitujući sebe da li ću upisati specijalizaciju i koju, shvatila sam da suština života nije u materijalnim stvarima. U Jevanđelju, Gospod Isus Hristos kaže svojim apostolima: „Niste vi izabrali mene, nego ja vas.“ Zato bih bila u zabludi kada bih rekla da sam ja nešto odlučila. Nisam ja ništa odlučila, samo sam odgovorila na priziv.

Kompas slobode

– Bog je čoveku dao najviše što je mogao, a to je sloboda. Mnogi pitaju: zašto se čovek okrenuo od Boga kada je on stvorio savršenim, gde je tu Bog pogrešio? Nije on pogrešio nego je čoveku dao slobodu, a to je najveća blagodat da može da bira između dobrog i lošeg. Da nema te slobode, tada bi svi ljudi bili dobri, svi bi voleli Boga i sve na zemlji bilo bi kao u raju. Ali, ljudi bi u tom slučaju bili robovi ljubavi Božje, a Bog nije hteo da budemo robovi. Baš iz tog razloga je u rajskom vrtu, gde je sve bilo idealno dato, postojalo to jedno drvo. Ne zato što je Bog tako voleo i da bi se našalio sa ljudima, već da bi im omogućio slobodu da svojom voljom izaberu ono što je loše. I zaista, čovek ima tu slobodu, ali slobodan odabir je odabir kada se bira dobro. Ukoliko odabiramo loše – to je ropstvo i svakodnevni život nam stalno na to ukazuje. Na kraju dolazimo do pitanja, a kako da znamo šta je za nas dobro, a šta nije i gde je ta granica. To je jedino moguće ako imamo kompas, a to su Sveto pismo i to je Isus Hristos koji nam govori u kom pravcu treba da idemo – poručuje mati Agapija, igumanija manastira Grabovo.