Lica sagorelih fresaka i riznica sećanja

U spoljnoj priprati Hrama Svetog Ilije juče je održana prva promocija neke srpske knjige u Vučitrnu u poslednjih dvadeset i šest godina.

Visoke zgrade sa spuštenim roletnama i, većinom, praznim stanovima. Na vrhu jedne od njih ogroman natpis na albanskom jeziku „Sloboda ima ime”, ispod je znak OVK (Oslobodilačka vojska Kosova) i na kraju Hašim Tači, Kadri Veselji i ostali „oslobodioci” koji se sada nalaze u zatvoru Haškog tribunala. Malo dalje je crkveni zid iz kojeg raste drveće i kapija pred kojom stoje kosovski policajci. S one strane zida porušeno groblje i delimično pridignuti spomenici, crkva obnovljena spolja i sagorela iznutra.

Tako izgleda Vučitrn na Cveti, na svoju gradsku slavu, ove godine. U hram se ulazi stepenicama koje vode u zemlju, jer su hramovi u Otomanskoj imperiji, podizani na mestima starijih crkava, morali da se ukopavaju i što manje vide. Priprata je toliko niska da vernici temenom gotovo dodiruju tavanicu. U gradu u kojem ne živi nijedan Srbin, njegova crkva je juče bila puna do poslednjeg mesta. Žene, deca, muškarci stoje među skelama i sagorelim freskama čiji se likovi jedva naziru. Na vrhu carskih dveri je arhanđel Gavrilo sa jednim polomljenim krilom. Otvara ih otac Đorđe Stefanović i govori o prazniku, o životu, o svom raseljenom narodu i zaključuje: „Gospod ne osvaja silom nego ljubavlju!” To zna njegova pastva: „Narod prognan, narod raspet, ali u crkvi kao na brodu spasenja.” Sa njim liturgiju služe jerej Žarko Mitrović i đakon Vasilije Stanišković.

Svod crkve u Vučitrnu liči na Srbe Kosova i Metohije i njihove živote. Sve je napuklo i sagorelo, a oni koji, dva puta godišnje, napune ovaj hram, izgledaju kao da izlaze iz fragmenata i sagorelih likova ove gradske svetinje.

Upravo taj grad, njegovu istoriju i pretke ovih ljudi juče je promocijom knjige „Vučitrn od iskona do izgona” oživela novinarka Ljiljana Staletović. U spoljnoj priprati Hrama Svetog Ilije juče je održana prva promocija neke srpske knjige u Vučitrnu u poslednjih dvadeset i šest godina.

Ovu istoriju grada u 300 priča i mnogo fotografija izdao je Arhiv Kosova i Metohije, čiji je direktor Marko Marković na promociji istakao da se radi o „jedinstvenoj knjizi koja doprinosi našoj istoriografiji i rasvetljava viševekovnu prošlost ovoga grada i njegovih stanovnika koji su, iako sada prognani, ostavili neizbrisiv trag. Svaka od ovih priča predstavlja mali deo davno nestalog mozaika starog Vučitrna koji je autorka vešto sklopila u zanimljivu i čitljivu celinu”.

Pred publikom koja je sve vreme na nogama pratila promociju, Vučitrnka Jasna Parlić Božović je sa puno emocija istakla da teme koje je obradila autorka mogu biti povod za nova istraživanja, kao i da se radi o „riznici sećanja, jer je obrađena ili pomenuta većina porodica koje su u Vučitrnu živele”: „Nema nas u gradu, ali grada ima u nama.”

Ljiljana Staletović je novinar i scenarista iz ovdašnje stare porodice i pisala je i sarađivala, između ostalih, za prištinsko „Jedinstvo”, NIN, „Politiku ekspres”, „Politiku”, „Glas javnosti”, RTS, a izveštavala je iz Haga, Kaira, Brisela, Pekinga, Skadra, Sofije… O svojoj najvažnijoj knjizi kaže da se radi o „ostavštini proteranih” i da je Vučitrnce viševekovno ropstvo naučilo oprezu i preživljavanju: „Kada su im sedamnaestog juna 1999. godine vojnici Kfora (mirovna misija Ujedinjenih nacija) dali rok od dva sata da napuste grad, u izbeglički zavežljaj spakovali su samo najnužnije i najvažnije: znanje, vaspitanje i uspomene.” I tada su, svedoči Staletović, kao i vekovima ranije govorili: „Čuvaj, Bože, pamet!” Staletović posebno ističe zasluge Dragiše Murganića iz Vučitrna za nastanak ove knjige jer je on uložio celog sebe u ovaj grad i Kosovo i Metohiju.

U knjizi, čije je izlaženje pomogla Kancelarija za Kosovo i Metohiju, prikazana je slavna istorija grada i srpskih vladarskih i plemićkih dinastija, Brankovića, Vojinovića, Altomanovića. Ovde žive Dubrovčani, stižu vremena ropstva pod Turcima, borbe za oslobođenje, znamenite ličnosti, ovde nastaje i poznata pesma „Ajde, Jano, kuću da prodamo”, koju je naročito izvodio i promovisao orkestar „Vojinović”.

Umesto ovog davno ugašenog društva juče su u hramu nastupali članovi društva „Carski glasovi” iz Gračanice, Helena Inić, Magdalena Savić, Simonida Rakočević i Luka Živković.

U mozaiku istorije, predanja, istaknutih ličnosti, izbeglištva i savremenog života izdvaja se tekst „Navikavanje na slobodu” u kojem se govori da su se deca posle oslobođenja 1912. „igrala jedino u svojim dvorištima. Ženama i devojkama dugo je trebalo da se osmele i same, bez ičije pratnje, izađu i prošetaju čaršijom”. Onda je došao razvoj, fabrike, prosvećenost, lekari, odavde je Srbin osnivač albanologije, novi život, ali je u svim vremenima ostalo vučitrnsko pitanje: „Kako si s pamet?” Jedan od odgovora je da se ovde pamet privremeno izgubila i da nepravda ima svoje ime.

Već dvadeset šest godina nema nijednog srpskog deteta da se poigra u Vučitrnu, ostali su samo spomenici Kula Vojinovića i Most Vojinovića, nove vlasti su im ukinule istoriju i predanje i oni danas, prema novoj istoriji, nemaju nikakve veze sa Srbima. Kulu je podigao neki ilirski kralj, a ispod mosta već odavno ne protiče reka Sitnica, jer je našla novo korito. Možda grad Vučitrn bez Srba najviše liči na ovaj most bez vode, a sloboda – dva puta godišnje – jedino dobije svoje lice, kada se među ove sagorele freske i ikone vrate Srbi, njihova deca i unuci.