"Apsolutno ne. Najviše zavidim Frančesku Totiju i Stivenu Džeradu. Igraju u gradovima gde su rođeni, igraju za klubove koje vole od kratkih pantalonica. Šta jedan profesionalni fudbaler više da poželi od toga“, bio je više nego jasan Zoran Bata Mirković.
Definitivno, Toti i Džerard pripadaju ešalonu zaboravljenih, krajnje odanih fudbalskih profesionalaca, igračima kojima se ceo svet divi. A, bajka aktulenog kapitena Liverpula Stivena Džerarda počela je pre tačno 16 godina. Tadašnji menadžer Redsa Roj Evans prepoznao je kod riđokosog tinejdžera, odraslog na dokovima Liverpula ratnički nerv, sposobnost da odgovori zahtevima Premijer lige. Kakav je to potez bio ne treba apostrofirati. Tog 29.novembra 1998.godine na susretu između Liverpula i Blekburn Roversa počela je jedna velika karijera, koja nije ispisana samo brojem trofeja, golovima, i magičnim asistencijama…
Za sve ove sezone u voljenom dresu Džerard je skupio 686 zvaničnih mečeva, postigao 176 golova, i urezao svoje incijale u srca svih fudbalskih zaljubljenika širom sveta. To kako Stiven Džerad postiže golove se odavno zna, isto kao i da poseduje natprosečnu fudbalsku inteligenciju u poređenju sa ostrvskim veznim fudbalerima… Ali malo je poznato da je najvažniju lekciju u sazrevanju dobio kod kuće. Njegov otac, običan radnik, zgrozio se kada je video da je nejaki Stiven u torbu za trening stavio zimske rukavice…
I danas kada je sakupio 17 profesionalnih sezona Džerard se seća tog detalja. Kao i svih saveta koje je dobio od fudbalskog oca Žerara Ulijea, stručnjaka koji mu je 2003.godine dao kapitensku traku u tom trenutku najtrofejnijeg kluba na Ostrvu.
"Otac mi je zalepio takvu šamarčinu, kada je video da hoću da igram fudbal sa rukavicama, da mi je tri dana zujalo u glavi. Rekao mi je da rukavice na fudbalu nose samo devojčice, i da ovaj sport namenjen samo za ratnike. Bio je, donekle, u pravu“, prisetio se dečačkih dana Stiven Džerard.
Mada deluje neustrašivo na terenu Džerad je morao da se izbori sa velikim strahom koji ga je kao zla kob pratio od dana kada je prvi put zakoračio na travu "Enfilda". Bojao se da će nizak rast uticati na to da ostane samo prosečan igrač, jedan od onih koji su prošli kroz Liverpul ne ostavljajući nikakav trag. Ni slutio nije da će se u karijeri suočiti sa novim demonima, turobnim podatkom da bi vrlo lako mogao da ostane bez titule šampiona Engleske. Međutim, Stiven Džerad je izabrao odanost, izabrao je da pati… Možda i zbog toga što nije jedan od onih prevrtljivaca koji su navijali za Everton, a potom igrali na "Enfildu".
"Ja sam rođen kao navijač Liverpula, sada igram u Liverpulu, i umreću kao navijač Liverpula“, jedna je od čuvenijih izjava Stivena Džerada.
Ona kultno finale Lige šampiona iz 2005.godine između Liverpula i Milana, te slika na kojoj Stiven Džerard podiže pehar sa velikim ušima, donekle su ispravili kosmičku pravdu. Bilo bi zaista nepošteno da igrač takvog gabarita ostane bez i jednog velikog trofeja. Naravno, imaće uvek otvoren ožiljak na srcu ukoliko ne uspe da sa Liverpulom bude najbolji u Engleskoj.
"Trenutno se ne vidim dalje od Liverpula i velika mi je želja da dovedem ovaj klub na jedan viši nivo za koji smo sposobni. Osvajao sam tofeje, ali ako ne budem najbolji u Engleskoj žaliću ceo život. Mi se stalno tešimo da je sledeća sezona naša, ali ona nikako da dođe“, poručio je Džerard.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
