Kraljica stila

Gospođa Tamara je davala stil, lepotu, eleganciju zanimanju koje je Jugoslaviji bilo pomalo nepoznato, a opet intrigirajuće. Bila je svetli primer i lepa uspomena na neka bolja i kvalitetnija vremena…

Ovako je jedna Beograđanka prokomentarisala vest o smrti Tamare Bakić, naše najčuvenije manekenke, koja je i najvećim skepticima uspela da dokaže da je moda umetnost posebne vrste. Lepotice za kojom su javno i potajno čeznuli književnici, glumci, pevači… Dame koja nas je do poslednjeg časa svojim ponašanjem učila da kroz život treba koračati lakim korakom, uspravno i dostojanstveno, kao i da su godine samo broj.

Boravak u logoru

Naša najčuvenija manekenka, rođena Somborka, preminula je u Beogradu u 88. godini života. Stvarala je epohu čiji je bila jedan od najlepših simbola.

Debi na pisti imala je na Sajmu mode u srpskoj prestonici 1958. Već devet godina kasnije osnovala je Udruženje manekena i udarila temelje ovoj profesiji u koju je uvela i muškarce. Bila je svojevrsna ambasadorka naše zemlje. Na vrhuncu karijere dobila je primamljive ponude modnih magova Kristijana Diora i Paka Rabana, koje je bez razmišljanja odbila. Svetski džet-set je strpljivo čekao i ovacijama na Brodveju 2016. dočekao Tamaru.

Ona je u 82. godini uz gromoglasne aplauze u Njujorku zatvorila reviju poznatog srpskog dizajnera Bate Spasojevića, čija je bila muza za kolekciju „Body&Soul“.

Bila je nadahnuće i slavnom Aleksandru Joksimoviću i zvezda kolekcije „Simonida“, inspirisane srednjovekovnom vizantijskom odećom, koja je 1967. prikazana na Međunarodnom modnom festivalu u Moskvi, gde je ovenčana prvom nagradom u žestokoj konkurenciji kreatora iz 35 zemalja.

Život Tamare Bakić može da posluži kao scenario za najuzbudljiviji film. Rođena u uglednoj somborskoj porodici, sa radošću je pričala o svojoj baki, koju su unuci zvali Njanja. Sa tugom se sećala boravka u mađarskom logoru u Bačkoj Palanci tokom Drugog svetskog rata. Sledeća stanica je bila Beograd, gde su živeli kod prijateljice njene majke.

– Tu smo dočekali oslobođenje. I danas mi je u sećanje urezana slika koju sam prvu videla po izlasku iz podruma na ulicu – neopisivo slavlje ljudi iznad kojih su visile pokidane žice, a okolo pustoš od pokidanih stabala – pričala je Tamara za „Vesti“.

Susret s Entonijem Hopkinsom

Rado je govorila o anegdotama iz blistave karijere:

– Putovali smo po celoj Jugoslaviji, šetali modnim pistama u Budimpešti, Varšavi, Moskvi, Sankt Peterburgu, Parizu, Teheranu, Njujorku… Nekada smo i po mesec dana bili na putovanjima i divno smo se družili. Bile su to prave turneje, a mi reprezentacija Jugoslavije koja promoviše domaću modu u svetu. Bili su to nezaboravni dani, zlatno doba domaće mode koja je osvajala planetu. Naše revije su gledale poznate ličnosti kao što je Iv Sen Loran, sa nekima smo se i lično upoznali kao što je reditelj Klod Leluš ili glumac Entoni Hopkins, provodili se u diskoteci koju su držali Džejn Birkin i Serž Ginzbur, sreli se sa Brižit Bardo, pili šampanjac sa Diorom koji ga je otvorio u našu čast… Imala sam čast da upoznam Paka Rabana i da nosim njegov model na reviji.

I kad je sišla sa piste, ostala je u modi. Držala je manekensku školu, pisala o modi, uređivala modne rubrike, učestvovala na revijama. Poslednji put je prošetala pistom 25. novembra na otvaranju „Etnolodži festa“, na večeri „Moja zemlja – moja inspiracija“ u Galeriji Beograd, u modelu Aleksandra Joksimovića. Nagrađena je dugim aplauzom uz povike oduševljene publike…

Hapšenje u Varšavi

– S tih putovanja toliko ima anegdota, da može da se napiše posebna knjiga. Nekako je svima najzanimljivije kada pričam kako smo Aca Joksimović i ja završili u zatvoru u Varšavi, ni krivi ni dužni. To se desilo nakon večere u jednom restoranu, gde smo bili sa još nekoliko manekena koji su bili toliko lepi da su ih Poljakinje netremice gledale. A to nije prijalo njihovoj muškoj pratnji. Tako se jedan razljutio i krenuo na Acu, odnekuda je poletela pesnica… Stigla je policija, odveli su samo nas dvoje u policijsku stanicu i zatvorili. Bili smo uplašeni jer su tražili da Aca potpiše da je udario Poljaka, što nije bilo istina. Spasao nas je naš konzul koji se pojavio i objasnio im ko smo i zbog čega smo u Varšavi. Ispostavilo se da je jedan od tih ljubomornih Poljaka bio javni tužilac, a zanimljivo je da je sutradan bio na našoj reviji – ispričala je pre pet godina Tamara za „Vesti“.

Sombor u srcu

– Odlazak u Sombor za mene je, što bi mladi rekli, zakon. Njemu se nakon radnog veka u Nemačkoj vratio i moj mlađi brat Boris sa suprugom Bubom. On je osnovao Udruženje građana Moj Sombor sa kojim je ovekovečio mnogo toga vrednog u tom prelepom gradu – isticala je Tamara, koja je sahranjena u porodičnoj grobnici u rodnom gradu.