Ono što nisu uspeli da unište – sada pokušavaju da prisvoje. Ovako se ukratko mogu opisati sve češće namere albanskih vlasti da srpske svetinje na Kosovu i Metohiji, crkve i manastire – proglase svojim.
Poslednji u nizu tih primera je svojatanje manastira Visoki Dečani, ali i pokušaji da se uz ovu svetinju koja je pod zaštitom Uneska po svaku cenu izgradi magistralni put.
Prema podacima Srpske pravoslavne crkve od 1999. godine i dolaska međunarodnih mirovnih snaga, na prostoru Kosmeta do danas je uništeno, zapaljeno ili devastirano više od 150 crkava i manastira. Kada bi se zbrojila i sva ona pravoslavna groblja koja su se takođe našla na udaru, taj broj bi bio najmanje četvorocifren.
Vrh civilizacije
Donedavni šef Odbora za KiM Skupštine Srbije Milovan Drecun kaže za „Vesti“ da ne postoji mesto na Kosmetu gde Albanci nisu pokušali da zatru postojanje Srba i to nije projekat koji je započeo 1999. godine.
– Taj projekat ima svoj kontinuitet daleko pre agresije NATO i dolaska Kfora. Svedoci smo pokušaja završetka etničkog čišćenja srpskog naroda sa Kosmeta i zatiranja tragova bivstvovanja Srba na tom prostoru. Glavni cilj je da se na svaki način izbriše duhovni i verski identitet srpskog naroda i da se onda izvrši krađa tog identiteta – ističe Drecun.
Savremenik većine tih događaja, Živojin Rakočević, književnik i novinar iz Gračanice, ocenjuje da je sve ono što se trenutno događa sa manastirom Visoki Dečani zapravo paradigma i za sudbinu svih drugih srpskih svetinja po Kosmetu, kao i preostalog naroda.
– Kada ste svedoci da nema nikakve kazne za ono što se radi i u Visokim Dečanima, ali i drugde širom Kosmeta, tada postaje jasno da je reč o nezaustavivom procesu u kome se uništava život. Nisu Dečani lepo složeno kamenje i slike na zidovima: to je život i sami vrh jedne civilizacije – ističe Rakočević.
Martovski pogrom
Najviše srpskih svetinja stradalo je za poslednjih 20 godina i to u dva talasa. Prvi se odigrao sa dolaskom Kfora sredinom 1999, a drugi 17. marta 2004. Samo od juna do oktobra 1999. godine uništeno je ili devastirano čak 78 srpskih svetinja od kojih većina potiče iz srednjeg veka.
Među prvima se na meti našao manastir Svetih arhangela u Prizrenu i nedaleko od ovog grada manastir iz 15. veka, Svetog Marka Koriškog.
Ali, tužnu sudbinu da budu opljačkani, zapaljeni ili dignuti u vazduh doživeli su i drugi manastiri od kojih je najveći broj sagrađeni u srednjem veku poput manastira Binač, Svetog Uroša, manastira i Crkve Svetog arhanđela u Gornjem i Donjem Nerodimlju, manastira u Zočištu iz 1327. godine…
Ono što su albanski ekstremisti započeli te 1999. pokušali su da završe pet godina kasnije u događajima koji se s pravom nazivaju martovski pogrom. Najtragičnije od svega je što je sve to rađeno u prisustvu međunarodnih mirovnih snaga koje u najvećem broju slučajeva nisu mrdnule ni prstom da bilo šta spreče.
Izuzetak su bili pripadnici italijanske padobranske brigade „Folgore“ koji su te 2004. godine odbranili ne samo Visoke Dečane već i druge manastire u svojoj zoni odgovornosti zbog čega ih je iste godine Sveti sinod SPC odlikovao Ordenom Svetog Save drugog reda.
Milovan Drecun upozorava da do sada niko nije odgovarao za rušenje ili devastiranje pravoslavnih verskih objekata.
– To i ne treba da čudi, zato što niko nije odgovarao ni za ubistva, silovanja, proterivanja i pljačku srpske imovine koja i dalje traje. Albanci na svaki način pokušavaju da obrišu svaki trag postojanja Srba na Kosovu i Metohiji – ističe Drecun.
Modro lice učiteljice….
Na naše pitanje šta im je najemotivnija slika vezana za stradanje srpske baštine i naroda na Kosmetu Drecun kaže da je to činjenica da u 21. veku, u srcu Evrope, jedan narod nema mogućnost da slobodno poseti svoje svetinje ili zapali sveće na grobove svojih predaka.
– Najteže od svega me kao čoveka boli činjenica što ljudi ni dan-danas ne mogu slobodno da posete svoje svetinje jer i dalje postoji opravdani strah da će ih neko na tom putu presresti ili kamenovati. Najviši stepen mržnje jednog naroda prema drugom je kada mu uništavate nadgrobne spomenike, a srpski grobovi se i dalje čupaju i uništavaju i to sve u Evropi, u 21. veku – zaključuje Drecun.
Živojin Rakočević te slike trenutno vezuje za Prizren.
– Ovih dana se bavim nešto više Prizrenom pa su mi u svesti slike ubistva ovog grada 17. marta 2004. Bio je to sistematski napad na duh grada i hrama, na njegove bespomoćne starce. Izubijano, modro lice učiteljice Dobrile Dolašević i velika genijalna freska Bogorodice i Hrista sa kotaricom izudarana, spaljena pretvorena u tamnu mrlju – poručuje Rakočević.
Otimanje po zakonu
Živojin Rakočević kaže da sudbinu srpskog Notr Dama – Visokih Dečana treba posmatrati kao paradigmu stradanja i svih drugih srpskih svetinja na Kosovu, a da ti napadi imaju tri nivoa.
– Prvi nivo je započeo okupacijom 1941, a nastavljen dolaskom komunističkih vlasti posle rata oduzimanju manastirske zemlje i imovine. Komunistička partija je na Vidovdan 1946. oduzela 800 hektara zemlje, i sve sudske instance tadašnje zemlje su za jedan jedini dan potvrdile odluku Partije. Ostalo je otimao kako je ko stizao – podseća Rakočević.
Drugi nivo napada na srpske svetinje je bio pokušaj da se manastiri i crkve pretvore u muzeje.
– Komunistička ideologija je to sprovodila, a „umereni“ albanski moćnici to podržavaju i danas pa kažu da su Dečani blago Kosova, kao da su monasi kustosi u nekom muzeju. Ta bezličnost služi da bi se zamaglila istina o suštinskom vlasništvu nad crkvama i manastirima. Na kraju, treći nivo tog napada se ogleda u agresivnoj propagandi proteklih dvadesetak godina da su Dečane gradili Albanci, a Srbi im ih oteli u srednjem veku. Ova atmosfera diktira minobacačke napade, verbalnu agresiju, islamiste koji provociraju, pretnje preko mreža… – ističe Rakočević.
