Nekadašnji diplomata i ambasador Srbije pri Unesku profesor Darko Tanasković kaže da se tek može očekivati ofanziva Kosova u međunarodnoj zajednici i aktivnosti na planu spoljne politike, kao i nastavak pritiska na Srbe na unutrašnjem političkom planu.
Kako Tanasković naglašava, cilj i prioriteti Prištine, ko god bio tamo na vlasti, ostaće isti – priznavanje nezavisnosti, odbijanje formiranja ZSO, smanjenje broja Srba na Kosovu, kao i „kosovizacija“ srpskog duhovnog i kulturnog nasleđa u smislu pripadnosti zajedničkoj „kulturi države Kosovo“.
– Pošto je ostvarenje ovih ciljeva krajnje neizvesno, a politički proces tzv. dijaloga sa Beogradom blokiran, iz Prištine se, uz koordinaciju sa izvesnim inostranim činiocima, mogu očekivati nasilni akti na Severu, tj. prema većinski srpskim sredinama. Iako je svakako reč o provokacijama, nije preporučljivo samo tako ih tretirati, jer su deo uhodane i dalekosežnije zamisli stvaranja parcijalnih i sukcesivnih „svršenih činova“ koji u završnici smeraju opštem svršenom činu – dodaje Tanasković.
Aljbin Kurti i Vjosa Osmani ne propuštaju priliku da Srbiju ocrne i napadnu, koriste retoriku koja je relikt nekih prethodnih vremena. Kako objasniti takvo njihovo opredeljenje i ponašanje?
– U pogledu te stereotipne antisrpske retorike i teških optužbi, koje se kreću od bezobrazluka do apsurda, od novih kosovskih lidera ne treba očekivati nikakvu promenu ili nekakvo usklađivanje sa realnošću, sem eventualno još veću žestinu i bezobzirnost prema elementarnoj istini. S obzirom na njihov neizmenjen glavni politički cilj – priznavanje nezavisnosti „Kosova“, ne bi se ni moglo očekivati da nešto promene u narativu koji se odnosi na godine sukoba na KiM, jer iz prevashodno srpske krivice i navodnih teških ogrešenja o albansko stanovništvo u pokrajini crpu moralnu legitimaciju za pravo na nezavisnost.
Taj optužujući diskurs postao je retorička rutina, i to ne samo kosovskometohijskih Albanaca. Više bi trebalo obratiti pažnju na promišljene korake koje vlasti u Prištini sistematski preuzimaju radi unapređivanja i optimizovanja svog međunarodnog i diplomatskog nastupa u svetu, kako na kadrovskom tako i na taktičkom planu, u sadejstvu sa svojim inostranim pokroviteljima i savetodavcima. Na tom planu ima više konkretnih pokazatelja.
Šta imate u vidu?
– Na političkoj sceni u Prištini pozicije su sve sigurnije počeli da zauzimaju pripadnici, uslovno rečeno, „neratnih stranaka“, odnosno aktivisti koji se ne mogu neposredno dovesti u vezu sa OVK i njenim „podvizima“, iako u pogledu glavnog cilja delovanja jednih i drugih, kao odnosa prema Srbima i Srbiji, nema, naravno, nikakvih razlika. Štaviše, pojedini zastupnici imidža koji se želi predstaviti kao novo, građansko lice šiptarske političke kulture neumereniji su u obrušavanju na Srbiju od onih koji su nosili pušku. Ovo može izgledati paradoksalno, ali je, na neki način, logično i objašnjivo.
U sklopu podizanja efikasnosti diplomatskog nastupa, prvenstveno u delu međunarodne zajednice koji Priština smatra naročito značajnim, vidljivo je nastojanje prištinskih vlasti da kadrovski ojačaju potencijal Ministarstva inostranih poslova. Primera radi, za novog ambasadora u Briselu određen je dosadašnji glavni i odgovorni urednik vodećeg dnevnika „Koha ditore“, Agron Bajrami, iskusni novinar i znalac nekolikih stranih jezika, što istovremeno ukazuje na znatan uticaj osnivača „Kohe“ i političkog veterana još iz jugoslovenskog perioda i člana albanske delegacije u Rambujeu Vetona Suroija, inače vlasnika medijskog koncerna „Koha“. Suroi je čovek sa jakim vezama u centrima evropske moći, a i u pojedinim krugovima u Beogradu.
Na izuzetno važno mesto kosovskog ambasadora u Tirani postavljen je još jedan bivši novinar, pravnik i skopski doktorant Skender Durmiši. Svakako nije bez značaja i to da je Durmiši diplomatski predstavljao Prištinu u Skoplju i u Podgorici.
Prilično zanimanje u javnosti izazvala je vest da se ambasadorka Albanije u UN Besiana Kadare vraća na dužnost stalne predstavnice svoje države, a samim tim posredno i „Kosova“, pri Unesku?
– Ona je 2015. godine predvodila neuspelu kampanju za prijem Kosova u agenciju UN za obrazovanje, nauku i kulturu. Nema sumnje da će ova sposobna, odlično obrazovna diplomatkinja, sa dodatnim njujorškim iskustvima i proširenim međunarodnim kontaktima, kad „Kosovo“ obnovi zahtev za članstvo, po svoj prilici za dve godine, biti zadužena za tu akciju.
Vrše se, dakle, dugoročne pripreme. Ovom novom talasu prištinske političke garniture pripadaju, naravno, i ministarka inostranih poslova Donika Gervala Švarc, sa naglaskom na Švarc, premijer Aljbin Kurti, oženjen Norvežankom, i predsednica Vjosa Osmani, sa svojim besprekornim američkim engleskim. Ovo su samo neke personalne ilustracije procesa uobličavanja i kadrovskog strukturisanja prištinskog političko-diplomatskog tima koji zna kako treba razgovarati sa svetom, a prvenstveno sa Zapadom.
A i Zapadu su oni neuporedivo više po volji od sirovih bivših terorista uteranih u civilna odela, pa ove postepeno potiskuje sa političke scene. Ne bi bilo pametno potceniti novu garnituru prištinskih zvaničnika i diplomata. Pred njima je, međutim, težak zadatak da se u svojoj sredini održe u sedlu, što će im, verujem, biti zahtevnije i složenije od komunikacije sa strancima.
I Osmani i Kurti često pominju Miloševića i „srpske zločine“, međutim, čini se da za takvu retoriku nemaju prave sagovornike među aktuelnim zvaničnicima u svetu. Kako da onda i dalje insistiraju na tome?
Sagovornici iz međunarodne zajednice, čak i oni koji zastupaju stavove i politike država naklonjenih „Kosovu“, smatraju da u ovoj fazi diplomatske aktivnosti u vezi sa zapadnobalkanskim prostorom nije produktivno ponavljati te stereotipne optužbe protiv Srba i Srbije, jer se regionalna i šira međunarodna konjunktura u mnogo čemu promenila, uključujući i ojačan položaj Srbije kao aktera sa čijom se konstruktivnom saradnjom objektivno mora računati.
Inače, dobro se sećamo šta su 90-ih godina o Srbima izgovarali, racimo, i jedan Džozef Bajden ili Žak Širak. Isto ono što predstavnici prištinske vlasti i danas mehanički ponavljaju. Poznato je, uostalom, da je od zvaničnih saopštenja neretko neuporedivo važnije ono što posle političkih razgovora u njih nije ušlo. Pored toga, uobičajene antisrpske floskule prištinski zvaničnici delom iznose i za domaću upotrebu, za svaki slučaj.
Primetno je da Priština podršku traži od nekih ličnosti iz Srbije, poput Sonje Biserko i Nenada Čanka, čiji se uticaj u javnosti i politici može smatrati „bivšim“. Koliko takav pristup može da bude uspešan, sem za upotrebu u unutrašnjoj politici?
U funkciji obnovljenog koncentričnog napada na zvanični Beograd i na njegovu politiku, koja beleži izvesne neporecive uspehe, razumljivo je da predstavnici „Kosova“ traže istomišljenike, kako na bivšem jugoslovenskog prostoru, uključujući i Srbiju, tako i u inostranstvu. Ovi, kao što kažete, izgleda kao da žive u prošlosti, ali stvar i jeste u tome što se ti zagovornici novog kažnjavanja Srbije, zbog, kako uveravaju strane faktore, nastavljanja neprihvatljive, zločinačke politike iz devedesetih, a neki govore o dva veka kontinuiteta velikosrpskog ekspanzionizma(!), nadaju da bi prošlost mogla postati nova sadašnjost. Najsnažnije podsticaje takvim nadanjima donelo je preuzimanje vlasti u Vašingtonu od strane demokrata i vraćanje na scenu nekih činovnika iz Klintonovog vremena. Videćemo da li će, s obzirom na izmenjene okolnosti, to biti dovoljno za delotvorno oživljavanje aveti iz prošlosti.
Sličnu retoriku koriste i neki od lidera iz regiona, Đukanović, Izetbegović, Milanović. To se takođe poklapa sa odbijanjem Kosova priključenju inicijativi „Otvoreni Balkan“ koju deklarativno podržavaju i EU i SAD. Protivnici ove ideje vide je kao velikosrpsku, kako to komentarišete?
Svi oni koji su 90-ih godina svoje političke programe i ambicije, a prvenstveno stvaranje nezavisnih država na razvalinama jugoslovenske federacije, realizovali nauštrb legalnih, legitimnih i vitalnih prava, potreba i interesa srpskog naroda i Srbije, kao i oni koji to danas pokušavaju da učine, nikada se neće odreći antisrpske retorike, samo što će je, u zavisnosti od konjunkture, stišavati ili pojačavati. S tim se mora računati.
Kurti je, imajući u vidu rezultate lokalnih izbora, kažnjen za politiku koju vodi. Da li to govori da su građani Kosova siti sukoba i „željni“ saradnje, pre svega ekonomske?
Nedovoljno poznajem trenutnu društvenu i političku situaciju na „Kosovu“ da bih se u ovom pogledu mogao upuštati u odeđenije procene. Poznato je da je, uprkos pokušajima da se stvori drugačija predstava, ukupno stanje na „Kosovu“ u svakom pogledu veoma teško i da, sem kriminala, korupcije i policije, praktično ništa ne funkcioniše, a narod teško živi i gleda da se, ako može, iseli.
To je izazov za svaku vlast, pa i Kurtijevu, jer izbacivanje parola, davanje obećanja i kompenzovanje socijalnog nezadovoljstva navodnom patriotskom odlučnošću prema Beogradu, kao i povremenim demonstracijama sile na Severu pokrajine, nisu dovoljni. Međutim, ma ko bio na vlasti u Prištini, šiptarski prioriteti će ostati isti – zahtevati priznavanje nezavisnosti „Kosova“, ne formirati Zajednicu srpskih opština, sem eventualno po dobijanju priznanja nezavisnosti od strane Srbije, odnosno stolice u UN, i to u skladu sa odredbama kosovskog „Ustava“, činiti sve da na KiM ostane što manje Srba, a da se srpsko duhovno i kulturno nasleđe „kosovizuje“, u smislu pripadnosti navodnoj zajedničkoj „kulturi države Kosovo“.
Pošto je ostvarenje ovih ciljeva krajnje neizvesno, a politički proces tzv. dijaloga sa Beogradom blokiran, iz Prištine se, uz koordinaciju sa izvesnim inostranim činiocima, mogu očekivati nasilni akti prema većinski srpskim sredinama.
