Koncept “prirodnog” novca

U samim začecima čoveka kakvog danas znamo, istoričari kažu 6 do 10 hiljada godina, svako je brinuo o sebi i svojoj porodici. Lov, ribolov, prosta poljoprivrda, pomalo i stočarstvo i to je bilo sve.

Kako je civilizacija napredovala, ljudi su počeli razmenjivati viškove onoga šta su imali za ono šta im je trebalo. To se, naravno, zvalo trampa. Posle je uvedena zajednička roba koja je, na neki način, bila merna jedinica vrednosti.

Kako je civilizacija dalje napredovala, to sredstvo razmene se menjalo i uglavnom pretvaralo u metalni novac: bakar, srebro, zlato i slične metale. Veoma je važno napomenuti da su sve te merne jedinice imale vrednost same po sebi.

S vremenom je stvarna vrednost nestajala odnosno ista se pretvarala u prometnu vrednost. Znači novčanica od 100 dolara sama po sebi ne vredi ništa, pomalo neobičan papir, ali je to ”obećanje plaćanja”, dakle ima samo prometnu vrednost.

Zlatni standard

Negde sedamdesetih godina prošlog veka potpuno se napušta zlatni standard, odnosno novac nema pokriće u zlatu, već se na međubankovnim sastancima dogovara vrednost određenih valuta odnosno njihovih međuodnosa.

Tu se pojavljuju tumačenja da iza snage neke valute stoji robna razmena te države, potom percepcija stanja privrede domicilne države, ali i mnogi drugi uglavnom ekonomski faktori.
Potom se valuta veže za stanje kamatnih stopa u određenoj zemlji i raznorazne makroekonomske, ali i psihološke faktore. U jednom trenutku sam došao do zaključka da se određene valute, odnosno njihova vrednost štite snagom vojne industrije.

Fiktivni novac

Nekada su banke davale kredite na osnovu rezervi zlata, visine štednih uloga, ili depozita koje imaju na svojim računima, da bi se u najnovije vreme i tu izgubila bilo kakva veza. Danas to funkcioniše, uprošćeno rečeno, na način da vam banka pozajmi novac koji nema – novac koji ne postoji.
Znači oni vam pošalju fiktivni novac, kreditiraju vaš račun s nečim šta ne poseduju, pod uslovom da vi njima morate vratiti stvarni novac do koga tek treba da dođete, plus njihovu zaradu u vidu kamate.

Znoj i znanje

Ako iza nekog novca ne stoji znoj ili znanje ili kombinacija pomenutih faktora, taj novac suštinski i dugoročno ne postoji.

Nema sile kojom neko može da zadrži novac koji u stvarnosti nije njegov. Novac traži put do prirodnog vlasnika i, uvek ga nalazi. Na kraju krajeva, nešto što možemo da izgubimo ili nešto što bilo ko može da nam uzme, to suštinski nije naše.

Sada zamislite da ima neka banka koja vam daje svaki dan određenu količinu novca pod uslovom da ga morate potrošiti baš taj dan, da ga ne možete preneti za sutra, niti uštedeti.
Svako jutro se briše ono što vam je ostalo od juče, što nismo potrošili niti iskoristili prethodnog dana.

Šta bi ste radili? Kako bi ste se ponašali? Da li bismo pazili na svaki dinar, odnosno dolar i štedeli na sebi ili bismo galantno živeli i uživali u tome što je naše danas, nešto što moramo da potrošimo baš danas jer znamo da sutra dolazi nova količina koju, opet, moramo da potrošimo sutra.
Kakav bi to uzbudljiv život bio.

Živimo sada

Ono što je najinteresantnije takva banka postoji i zove se VREME! Svako jutro dobijamo 86.400 sekundi, svako veče briše se sve što nismo potrošili. Nema zaduživanja, nema štednje.

Svako jutro se otvara novi račun, samo za nas, za svakoga od nas. Svako veče se briše što je ostalo neiskorišteno od prethodnog dana. Ako ne iskoristimo sve tokom dana, naš gubitak. Nema života ”sutra“ ili “juče“, živimo danas, uživamo u sadašnjem trenutku.
Najbolje je da investiramo dobar deo tih 86.400 dolara, pardon sekundi, u sreću, zdravlje, smeh, radost, druženje, ljubav, prijateljstvo. Vreme neumitno teče.

Iskoristimo sve sa svog računa danas, ne mislimo na juče jer juče će samo da se stara o sebi, ne opterećujmo se sa sutra, jer sutra će takođe da se pobrine za sebe. Živimo sada.