Karantin lakše prolazi uz gitaru

Peto mesto bilo je konačni domet ženske vaterpolo reprezentacije Australije na Olimpijskim igrama u Tokiju.

Predvođene srpskim stručnjakom Predragom Peđom Mihailovićem i ohrabrene bronzanom medaljom osvojenom na Svetskom prvenstvu u korejskom Gvangžuu 2019, verovale su popoularne „stingersice“, kako ih zovu mediji i ljubitelji sporta u domovini, da će i u Japanu moći da ponove uspeh i okite se odličjem.

Međutim, splet okolnosti koji ih je pratio kroz cele pripreme, a možda i nedostatak sportske sreće u pojedinim momentima, doprineli su da se australijska zastava ovaj put ne podigne na pobednički jarbol.
Iako je od završetka Igara u Tokiju proteklo bezmalo dve sedmice, vaterpolo reprezentacija kao i dobar deo australijske ekspedicije iz Japana još nije dobio priliku da zagrli svoje najmilije.

Zbog krutih državnih propisa uvedenih u borbi protiv korone, njihova rezidencija i dalje je Darvin. Zato je i prvo pitanje upućeno Peđi Mihailoviću: Kako protiču dani u karantinskom kompleksu Hauard Springs?

– Evo, nekako smo „ubili“ veći deo vremena i što bi se vojničkim žargonom reklo – brojimo sitno – uz osmeh kaže selektor državnog tima Australije u telefonskom razgovoru za „Vesti“.

Za Mihailovića i njegov tim karantin je u 2021. postao sastavni deo života.

– Trudimo se da organizujemo vreme tako da nam prođe što brže. Situacija je takva da smo bili svesni šta nas čeka. Poslednjih šest meseci priprema za Olimpijadu takođe smo bili u takozvanom „bablu“ (balonu), pa smo se već navikli. Naročito u poslednje dve nedelje pred odlazak u Tokio kada smo imali pojačanu izolaciju, kao i tokom dve nedelje boravka u Japanu, gde smo u Olimpijskom selu opet bili u nekoj vrsti karantina. Tako da je ovo sada šlag na torti.

Peđu smo zamolili da čitaocima „Vesti“ malo približi jedan običan dan u karantinu.

– Smešteni smo u kućicama, nalik na male bungalove koji nemaju više od sedam-osam kvadrata. Srećom, svaka od tih kućica ima terasu, u stvari malu verandu sa stolićem i stolicom, tako da dobar deo vremena možemo da provodimo na vazduhu. Međutim, u Darvinu je veoma toplo preko dana, tako da baš i nije prijatno da se stalno sedi napolju.
Vreme se prekraćuje na razne načine, ali su Peđa i njegov asistent Dušan Damjanović očigledno spremni krenuli u ovu avanturu.

– Duda i ja držimo koncerte za ekipu. Sedimo svako na svojoj terasi i sviramo gitare. To nam je jedan od hobija ovde, pravimo bend… Šta da se radi, spremamo se da možemo da imamo i drugu karijeru kad izađemo iz karantina – smeje se Mihailović i kaže da se uz gitaru i pesmu lakše podnose karantinski dani.

Pored omiljenog instrumenta, tu su i štapovi za golf…

– Pošto volim da igram golf, poneo sam štapove i loptice, pa tako na terasi postavim praznu kartonsku čašu za kafu i vežbam udarce. Čisto da ne ispadnem iz fazona i da održim formu kad opet budem u prilici da kod kuće u Sidneju s društvom odem na golf.

Razgovor smo neminovno nastavili osvrtom na Olimpijske igre. Peto mesto sigurno nije plasman koji su Peđa i njegov tim priželjkivali.

– Trebalo mi je nekoliko dana da sagledam sve i da pregledam snimke utakmica. Posle svega, mogu da kažem da sam zadovoljan jer su devojke dale maksimum, kao i ceo stručni štab i medicinsko osoblje. U ovom trenutku, peto mesto je nažalost naša realnost, jer smo poslednju takmičarsku utakmicu odigrali 18 meseci pre Tokija. Zbog situacije s kovidom nismo mogli da putujemo, niti da ugostimo neku ekipu u Australiji, a sve ostale selekcije su za to vreme igrale takmičenja poput Svetske lige. Taj efekat izostanka utakmica se nažalost pokazao na Olimpijadi. Ova ekipa ima veći potencijal, ali u ovakvim okolnostima nismo mogli bolje da se spemimo. To je bilo van naše kontrole.

Peđa je u Tokiju ispratio veliki uspeh muške vaterpolo reprezentacije Srbije, koja je postala drugi tim u istoriji Olimpijskih igara kome je pošlo za rukom da odbrani zlato u ovom sportu.

– Početak je kao i 2016. u Riju bio promenljiv, ali su opet bili najbolji kad je bilo najpotrebnije. Pored neospornog kvaliteta, srpski tim je još jednom pokazao svoju najjaču odliku, a to je da funkcioniše kao porodica. Svi se drže zajedno i poznaju jedan drugog u dušu. Zaista je predivan osećaj gledati ih kako treniraju, igraju i kako složno žive zajedno. Taj timski duh je nešto posebno i svi australijski kolektivni sportovi bi mogli mnogo da nauče od srpskih vaterpolista. Zato i pokušavam da takav odnos usadim u moj tim jer timski duh zajedno sa znanjem može da stvori zaista jaku ekipu.

Peđa je u Tokiju imao priliku da se sretne sa svojim prijateljem i nekadašnjim saigračem iz beogradskog Partizana, selektorom srpskih delfina Dejanom Savićem.

– U nekoliko navrata smo se videli smo na kratko u šetnji, jer je australijski olimpijski tim imao posebna pravila u Tokiju. Nismo mogli da idemo u druge zgrade u Olimpijskom selu i da se družimo s drugima. Znam da je u srpskom štabu bila velika proslava posle osvajanja zlatne medalje i srce mi se cepalo što zbog protokola nisam mogao da budem s njima i da zajedno proslavimo.

Na kraju, Mihailović smatra da srpski navijači ne treba da previše strepe zbog odlaska šestorice iskusnih igrača u zasluženu reprezentativnu penziju.

– Verujem da već postoji pogon koji će popuniti mesta iskusnih asova u državnom timu. Dejan Savić ima u glavi jasne planove, on je vizionar i uvek zna šta ga čeka. I to ne samo u narednom periodu, već i nekoliko koraka ispred. Tačno je da je ovaj tim dugo bio zajedno i da je osvojio sve, pa će samim tim posle smene tako uspešne generacije biti potrebno malo vremena da se sve postavi na svoje mesto. Ali, ja sam uveren da će sve biti kako treba i da ne treba da brinemo za budućnost našeg trofejnog sporta – poručio je Predrag Mihailović.

Sve je lakše s Dušanom

Na poziv Predraga Mihailovića stručnom štabu reprezentacije Australije se pre dve godine pridružio još jedan srpski stručnjak i njegov veiki prijatelj Dušan Damjanović.

– Dušan i ja se znamo dugo, igrali smo vaterpolo zajedno još kao deca. On nam se priključio posle Svetskog prvenstva 2019. i pružio mi je zaista veliku pomoć, kao i asistentkinja Rebeka Ripon. Svi zajedno smo zaslužni za napredak, jer funkcionišemo kao tim i svi zajedno radimo na tome da od ekipe uvek izvučemo najviše – kaže Peđa.

Nije lako biti kćerka selektora

Za reprezentaciju Australije igra i Dušanova ćerka Lena Mihailović. Ova 25-godišnja Beograđanka dobro podnosi teret činjenice da joj je otac selektor i ukazano poverenje opravdava zalaganjem i sjajnim igrama u svakom trenutku koji provede u bazenu.

– S jedne strane, lep je osećaj što je Lena u reprezentaciji, ali isto tako svima je verovatno jasno kakvi sve pritisci mogu da budu zato što smo mi ipak otac i ćerka. Međutim, smatram da je ona svojim igrama, kvalitetom i odnosom prema ekipi i obavezama pokazala zbog čega je deo tima – kaže Peđa.

Ugovor do Pariza

Po završetku Olimpijskih igara u Tokiju, Predrag Mihailović je obavio razgovor sa čelnicima Vaterpolo saveza Australije i dogovorio se o produžetku saradnje.

– Rekli su da su zadovoljni i ponudili su mi novi ugovor do Olimpijskih igara u Parizu 2024. Ponudu sam prihvatio i verujem da ćemo za tri godine uspeti da uradimo ono što nam nije pošlo za tukom u Tokiju – očekuje Peđa.

Vaterpolo je način života

Kao stručnjaka bogatog iskustva, pitali smo Peđu da uporedi vaterpolo u Srbiji i Australiji.

– U Srbiji deca počinju da se bave vaterpolom ranije nego u Australiji. U Srbiji je vaterpolo način života i način razmišljanja. Mi Srbi smo jaki u kolektivnim sportovima jer imamo taj familijaran način razmišljanja, brinemo o ljudima oko sebe, a to stvara timski duh koji donosi prevagu u ključnim momentima. U Australiji je vaterpolo koncipiran drugačije, deca treniraju po šest-sedam sportova i kasnije se opredeljuju samo za vaterpolo. Takođe, često nema ni dovoljno treninga već samo učestvuju u nekim utakmicama za koje možda nisu ni spremni. Ali, ne možeš da se baviš i košarkom i vaterpolom i karateom, pa tek onda sa 15 godina da odlučiš koji sport voliš. Zato je moja poruka svoj našoj deci u Australiji da se posvete jednom sportu, bio to vaterpolo ili nešto drugo. Dajte svoje vreme, dajte sve što možete, a sport će vam to vratiti – poručio je Mihailović.

Slučajno u Australiji

Posle višegodišnjeg boravka u Istanbulu, porodica Mihailović se 2011. preselila u Sidnej.

– Kada smo rešili da se dođemo u Australiju nismo imali neke velike planove. Prethodno sam dugo bio trener Galatasaraja u Turskoj, osvojili smo sedam-osam titula zaredom i došao je trenutak da krenem dalje. Slučajno se u razgovoru s prijateljima pokrenula tema Australije i tako smo se slučajno i preselili u Australiju, počeli život iz početka i napravili to gde smo sad – kaže Peđa.