“Karađorđe” čamio u Beču

Ove godine navršilo se dve decenije od pronalaska kopije prvog srpskog i balkanskog filma „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ iz 1911, što je najveće otkriće u istoriji Jugoslovenske kinoteke. Za ovim su filmom, više od sedam decenija, tragale generacije, a priča o tome kako je pronađen je gotovo filmska.

Pronašao ga je, sticajem srećnih okolnosti, Aleksandar Saša Erdeljanović, upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke, u Austrijskom filmskom arhivu, a pored njega i drugi srpski igrani film „Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi“, kao i skoro dvadesetak dokumentaraca prvog srpskog producenta Svetozara Botorića, za koje se takođe verovalo da su zauvek izgubljeni.

Uz glumce i 1.000 statista

„Karađorđe“ je sniman tokom letnje pauze u Narodnom pozorištu 1911. godine, u Beogradu i okolini, uz velikodušnu pomoć države, sa najpoznatijim pozorišnim glumcima tog doba (glavnu ulogu je odigrao Milorad Petrović) i oko 1.000 statista. Ipak, pre nego što je otkrivena kopija u Austriji, o ovom filmu se znalo uglavnom na osnovu oskudnih informacija iz štampe. Sačuvana su tek tri, četiri novinska teksta koji su govorili o par uspešnijih scena, kao i četiri fotografije objavljene u listu „Komedija“ 1925. godine, kada je imao ponovnu premijeru. Uz to, i par neobaveznih intervjua starijih filmskih radnika u kojima se „Karađorđe“ uzgredno pominje, između ostalih i jedan sa Čičom Ilijom Stanojevićem, režiserom i scenaristom ovog filma, u kojem je odigrao tri, a ne dve uloge, kako se verovalo pre nego što je pronađena kopija.

– Od 1928, kada je prikazan pred srpskom dijasporom u Sjedinjenim Državama, „Karađorđu“ se gubi svaki trag. Za ovim filmom su 75 godina bezuspešno tragale generacije kinotečana i možda još ne bi bio pronađen da nije bilo pomoći Nikolausa Vostrija, vodećeg stručnjaka za zaštitu filmova u Austrijskom filmskom arhivu, koga sam slučajno upoznao u Budimpešti marta 2003. – priča za „Vesti“ Aleksandar Saša Erdeljanović.

Vostri mu je tada u dužem razgovoru rekao da u Austrijskom arhivu imaju problem sa identifikacijom nekoliko starih srpskih filmova, o kojima su znali samo toliko da se u njima pojavljuju neki Srbi.

– Pozvao me u Beč da pokušam da ih identifikujem. Međutim, umesto u Beču, namestilo se da smo se ponovo sreli u Bolonji, dva meseca kasnije. Kada mi je rekao da je u međuvremenu opet gledao te filmove i da se među njima nalazi i jedan igrani, sa borbama Srba i Turaka, bio sam frapiran. Pošto sam znao sve što se moglo znati o „Karađorđu“, predosećajući senzacionalno otkriće, pitao sam ga da li u filmu postoji scena u kojoj se dečak bori sa Turčinom. Čim mi je to potvrdio, znao sam da sam pronašao „Karađorđa“ i pre nego što sam ga odgledao – priseća se Erdeljanović.

Godinama na tavanu

Nekoliko nedelja kasnije, 16. jula 2003, Aleksandar Erdeljanović i Radoslav Zelenović odgledali su u Austrijskom arhivu svojevrsni maraton filmova iznenađenja iz kolekcije Ignjata Rajntalera, vlasnika bioskopa i filmskog distributera iz Osijeka s početka 20. veka. Ono što su videli premašilo je sva njihova očekivanja. Pored „Karađorđa“, Erdeljanović je tada identifikovao i drugi srpski igrani film „Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi“ (snimljen nešto pre „Karađorđa“, ali kasnije prikazan), kao i skoro dvadesetak dokumentaraca Svetozara Botorića, za kojima se decenijama tragalo. Između ostalih i „Jednu seosku srpsku svadbu“ (prvi srpski etnološki film), „Letenje avijatičara Đovanija Vidmera na Banjici“, „Trke na Banjici“ i „Beograd po zimi“.

– Rajntaler se posle stvaranja Kraljevine SHS vratio u Austriju, zemlju svojih predaka. Umro je tridesetih godina 20. veka u provincijskom mestu Lakenbah, a tek početkom devedesetih, udovica Ignjatovog sina ponudila je filmove iz njegove kolekcije na prodaju Austrijskom arhivu. Pre toga su godinama ležali na tavanu. Izgleda da je i pre 2003. neke od tih filmova videlo par ljudi sa naših prostora, ali oni, slično Austrijancima, nisu znali šta gledaju ili su ih pogrešno identifikovali. Tako je, recimo, „Jedna seoska srpska svadba“, koja je snimana 1911. u selu Majdevo kod Kruševca, datirana u sredinu tridesetih i premeštena na Frušku goru – objašnjava naš sagovornik.

Kultna scena

Film „Karađorđe“ je, ako je verovati ondašnjoj štampi, trajao oko 88, dok pronađena kopija traje 44 minuta, ali je najverovatnije da je prvi srpski igrani film trajao oko sat vremena. Sudeći, pak, po istoimenoj drami Miloša Cvetića (literarnom predlošku za filmski scenario i pozorišnu predstavu u kojoj su igrali mnogi glumci iz filma), izvesno je da u kopiji nedostaju scene vezane za slom srpske države i Karađorđev boravak u Rusiji.

Zanimljivo je i da neki od naših najpoznatijih glumaca koji se pojavljuju u ovom filmu nisu potpisani na špici, drugi su u „Karađorđu“ odigrali više različitih uloga, a tu se nalazi i prva kultna scena srpske kinematografije u kojoj dečak Karađorđe ubija Turčina koji pokušava da mu otme stoku, prazni mu džepove, a onda izlazi iz kadra da bi se posle nekoliko sekundi vratio i šutnuo ga.

Erdeljanović kaže da je to bio jedan od tri najbolja evropska istorijska filma 1911. godine, ali i dokaz da je Srbija bila demokratska država, kadra da u svom prvom filmu jednog od očeva nacije predstavi ne u apologetskom svetlu, već kao temperamentnog čoveka od krvi i mesa koji je zarad slobode ponekad činio strašna dela (ubistvo očuha i brata).

Originali još u Austriji

Naša država još nije pokušala da od Austrijskog arhiva otkupi Botorićeve filmove, ali je Aleksandar Erdeljanović sa svojim timom (Božidar Marjanović, Božidar Jovanović, Miodrag Cakić, Petar Durović i Marijana Cukućan) ceo fond prebacio na nezapaljivu traku i učinio ga dostupnim budućim pokolenjima.

– Rad na „Karađorđu“ je bio posebno zahtevan. Pre svega, trebalo je ponovo montirati film, pošto su delovi trake koji su se iscepali tokom vremena pogrešno spojeni. Problem su bili i međunatpisi. Dok je film igrao u bioskopima, oni nisu bili potrebni, jer je tumač pre svake rolne deklamovao publici ko se pojavljuje i šta će se desiti. Međutim, u naše vreme, međunatpisi su neophodni, pošto se u „Karađorđu“ pojavljuje puno ličnosti i teško je pohvatati ko je ko. Zato sam pročitao više od hiljadu stranica raznih knjiga i dokumenata, a čitav posao oko tog filma, uključujući montažu i izradu kopije u Rimu, trajao je oko tri meseca – kaže Erdeljanović.

Najskuplji filmovi

Najskuplje plaćeni materijal u istoriji Jugoslovenske kinoteke su filmske trake Đorđa Đoke Bogdanovića, trećeg po redu srpskog producenta, koje je država osamdesetih godina prošlog veka otkupila od njegovih potomaka. Bogdanović je bio jedini producent iz Srbije koji je filmskom kamerom zabeležio bitke Drugog balkanskog rata.

– Bogdanovićeva porodica je taj materijal nosila sa sobom i kada je prestonica preseljena iz Beograda u Niš, krili su ga decenijama od okupatorskih vojski tokom Prvog i Drugog svetskog rata, ali i kasnije, pod komunističkim režimom. Priča se da su ti zapaljivi materijali godinama skrivani pod ugljem, čak i pod krevetom Krune Marković, ćerke Đoke Bogdanovića – kaže Aleksandar Erdeljanović.

Dva Milorada Petrovića

Na internetu se može pronaći nemali broj tekstova u kojima se pogrešno poistovećuju glumac Milorad Petrović, koji je odigrao glavnu ulogu u filmu „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“, i pesnik Milorad Petrović zvani Seljančica. Obično se pesniku, najpoznatijem po pesmama „Jesen stiže, dunjo moja“, „Igrale se delije, nasred zemlje Srbije“ i „Ne luduj, Lelo, čuće te selo“, pripisuje da je glumio u „Karađorđu“. Međutim, reč je o različitim ljudima sa istim imenom i prezimenom. Pesnik je, inače, dobio ovaj naizgled neobični nadimak zbog pesama koje pevaju o selu (seljančice), po kojima je bio prepoznatljiv, a to je bio i naslov njegove prve zbirke poezije.