Kao lav u džungli

Otisnuo se prošlog leta Vladimir Stojković na Bliski istok, u potrazi za mirom posle konfuznog završetka drugog mandata sa rukavicama u Partizanu. Osim spokoja, našao je spoznaju kako je i dalje klasa.

Aktuelnom klubu, Al Fejhi, doneo je kup Saudijske Arabije, prvi u istoriji, a sebe promovisao u glavnu ličnost ekipe trenera Vuka Rašovića. Ne nosi traku, ali se ponaša kapitenski. Zbog toga punog srca govori o izazovima na drugom kontinentu i sredini koja ga je ekspresno zavolela, kao i on nju.

– Iza mene je jedna od lepših godina u karijeri – kaže Stojković za Mocart sport. – Znao sam da će ovako ispasti. Velike zasluge dugujem Rašoviću i njegovom prvom saradniku Ljubiši Rankoviću što je pokrenuo priču. Uživali smo.

Brzo se adaptira

Ugovarajući angažman, nije se Stojković obazirao na predrasude koje prate Arape, tamošnji fudbal i život:

– Jedan od mojih najvećih kvaliteta je brza prilagodljivost. Život me je tome naučio, tokom karijere sam često menjao sredine. Nekad sportisti na adaptaciju čekaju po dve godine, dok sam ja to naučio na teži način. U Sportingu sam, četiri dana posle potpisa, branio meč za pehar Superkupa Portugala, samo tri dana posle dolaska u Nant stao sam među stative naspram Liona. Zato sam se, mesec dana pre odlaska, posvetio psihološkim pripremama za avanturu u Saudijskoj Arabiji.

Došao je tamo, kako kaže, fudbalski spreman 200 odsto, kako zbog želje da opravda ulaganja novih poslodavaca, tako i da drugima dokaže kako još u njemu ima materijala za visoke domete. Pride – u nestrpljivom okruženju koje traži instant rezultat:

– Odmah sam shvatio dimenzije saudijskog fudbala, veličinu i ozbiljnost lige, organizovanost klubova, infrastrukturu, potrebu za stranim sudijama. Najjača liga Azije, sa velikim brojem stranaca, poznatih imena. Recimo, u Al Raedu je Eder koji je do pre godinu-dve bio partner Kristijanu Ronaldu u reprezentaciji Portugala.

Deo srpske javnosti je konstatovao da je Stojković među Arape otišao da „fudbalski umre“, aludirajući na mogućnost penzionisanja:

– Takvi nikad neće biti svesni koja je to dimenzija u odnosu na ovo ovde. Cele sezone bio sam fudbalski ispunjen i srećan! Volim kad je ozbiljno i kad se igra na rezultat, takav je i Vuk. Zato svima želim da odu u Arabiju da „umru“. Voleo bih da neka naša televizija prenosi utakmice, da narod isprati snagu lige i kvalitet igrača. Koliko je takmičenje pošteno pokazuje podatak da je iz lige ispao Al Ahli, vlasnik četiri titule. To bi bilo kao kad bi Sporting ili Braga ispali iz Prve lige Portugala.

Teško da će i ove, argumentovane reči, promeniti stav publike uverene da u Arabiju odlaze istrošeni ili fudbaleri pri kraju karijera:

– Ezgjan Alioski je stigao posle sezone u Lidsu i zapaženih partija za Makedonce na Prvenstvu Evrope, a tek mu je 30 leta. Vensana Abubakara iz Al Nasra traži pola Evrope i ozbiljan je špic, isto važi za Musu Maregu koji je bio u Portu. Možda se kvalitet najbolje vidi po trenerima, ako znate da tamo dolaze Žezus, Žardim, ranije Pereira…

U idealnih 11

U takvoj konkurenciji Stojković je odskočio. Obezbedio je mesto u idealnom timu sezone, a sa 13 utakmica bez primljenog pogotka bio nadomak rekorda Saudijske Arabije (14). Posebno je ponosan na činjenicu da na 11 od 15 susreta kod kuće nije savladan. Prethodno najbolje ostvarenje bilo je osam mečeva, tako da je i tu granicu pomerio.

– Osvojili smo Kup izbacivši Al Itihad u polufinalu i slavivši u finalu nad Al Hilalom, finalistom klupskog Prvenstva sveta koji je bio egal sa Čelsijem. Njih smo dobili u Kupu, sedam dana pre toga u ligaškom susretu kod nas i tri meseca ranije u Rijadu odigrali 0:0 sa timom u kome su Igalo, Gomis, Marega, Kariljo, Pereira iz Sportinga… Od takvih igrača nijednom nismo izgubili.

Najupečatljiviji meč tokom pohoda na pehar bio je polufinalni sa Al Itihadom. Velikan iz Džede ima najviše navijača, osam titula i devet kupova. Nije mogao ni makac usled „golmanskog ludila“ spakovanog u dva minuta snimka fenomenalnih Stojkovićevih intervencija.

– Savladali smo ekipu krcatu Brazilcima. Vole posed, drže loptu, zavlače se… Kad smo poveli, dugo su napadali, imali polušanse, ali se završilo našom pobedom.

Vrhunski sportisti bi, veli, platili da mogu da igraju takve utakmice.

– Sve mi je bilo jasno posle premijere u Kupu kralja. Tad smo shvatili da imamo šanse. Ušlo je u psihu da moramo da uzmemo pehar. Rašoviću je izmicao tri-četiri puta u prethodnim klubovima, a meni u poslednja dva izdanja sa Partizanom na penale. Posle prvog dijaloga sa trenerom bio sam siguran da nam, ovoga puta, trofej neće pobeći.

S Partizanom ostvario sve

Neminovan je osvrt na Partizan…

– Ostvario sam sve što sam mogao u Humskoj. Ako ponavljaš jedno te isto tri ili četiri puta, neće izazvati oduševljenje navijača. Traže nešto novo, a to je u onoj situaciji bilo nemoguće. Zato sam bio lav u kavezu, a sad divljam, kao pravi lav u džungli (smeh).

Osvrće se Stojković na treću uzastopnu sezonu crno-belih bez trofeja:

– Znao sam da će biti teško posle zimskih priprema. Nikako da shvatimo da taj dril predstavlja „ubistvo“ za fudbalere, nijedna ekipa ne može da uđe u formu odmah. Partizan je tek krajem aprila ponovo počeo da igra dobro. Dva i po meseca posle priprema! Zato pokušavam da objasnim da bi intenzitet rada tokom zimskih priprema trebalo spustiti, raditi na utakmicama, i da nema potrebe trenirati dok igrači ne povraćaju, kao što se radi u Srbiji. Bio sam u skoro 15 klubova i sve zimske pripreme u inostranstvu su „lajt“. Dosta pažnje posvećeno je prevenciji od povreda. Treninzi moraju da budu sa loptom, a ne „suvo“ istrčavanje. Znate koji je proces ući u formu posle toga…

Deluje da veterana među stativama privlači trenerski angažman:

– To je jedan od mogućih poziva po okončanju igračke karijere. Posvećen sam, volim da učim od trenera, dosta vidim. I šta ne valja i šta valja.

Stojković će krajem meseca napuniti 39 godina. Kad odradi novi ugovor koji mu je dala Al Fejha, biće u 41. Nameće se pitanje – dokle će biti na terenu?

– Minule sezone nisam propustio trening, a samo jednu utakmicu nisam branio. Pre 20 godina brigu o telu poverio sam Andri Milutinoviću. Ni na jedne pripreme nisam došao nespreman. Ne znam zašto bih postavljao pitanje kraja, kad me telo sluša. Ova sezona mi je bila jedna od najboljih u karijeri.

Bar oproštaj u crno-belom

Suze Stojkovića u Zemunelu jasno su pokazivale kako je podneo odlazak iz Partizana:

– Teško mi pada kad ne mogu da očaram publiku. Počinjem da se gubim. Tražim nešto preko, a nije moguće da to dobijem. Postajem nezadovoljan što ne mogu da usrećim okolinu. Prve tri godine drugog mandata su bile posvećene samo Partizanu, supruga je htela da „eksplodira“. Onda sam shvatio da više ne mogu da pomognem. Mislio sam da će se mojim odlaskom promeniti energija. Bio je pozitivan efekat na ekipu, u početku. U glavi sam stvorio opsesiju da Partizan ne može da bude prvi dok sam ja tu i da je zato pametnije da odem.

Dugogodišnji reprezentativni golman je, međutim, siguran:

– Biće i treći mandat u Humskoj. Bar oproštajna utakmica.

Uvek za selfi

Stojković Saudijce opisuje kao izuzetno hrabre i ponosne:

– Volim njihovu narav. Ne plaše se izazova, takmičari su. Sviđa mi se tamošnji fudbalski mentalitet, zato smo se lako uklopili. Posle svega šta mi se u Srbiji dešavalo, na početku mi je prijao mir. Već posle šest meseci, međutim, nisam mogao da prođem ulicom ili da dođem na aerodrom, a da me ljudi ne zaustave. Podrazumeva se, moram da ispoštujem narod. Inače, veoma su kulturni, zakon sprečava fotografisanje bez dozvole poznate ličnosti. Onda zamole i to je, najčešće, selfi.

Azijska Liga šampiona – nov izazov

Oprobao se Stojković u evropskoj Ligi šampiona, uskoro će i u azijskoj. Al Fejha je osvajanjem kupa stekla pravo da se takmiči u grupnoj fazi, prvi put u istoriji:

– Jedva čekam. Biće to novo dokazivanje za mene. Pripremu za sezonu predstavljaće mečevi Superkupa. Saudijci su mu promenili format. Do sada su se za pehar borili pobednik lige i najbolji tim kupa, a sad će biti organizovan turnir, uz učešće još drugoplasiranog i trećeg, sa finalom u Kataru.

Od svadbe do transfera

Prve naznake selidbe Vladimira Stojkovića u Saudijsku Arabiju mogle su se primetiti – na svadbi. Prošlog leta bio je među svatovima na venčanju Aleksandra Mitrovića, tom prilikom je sreo Ljubišu Rankovića.

– Ispričali smo se dva sata, tad sam mu i rekao da imam želju da idem – radosno vrti film čuvar mreže. – Trebalo je da pređem u drugi klub iz Saudijske Arabije, ali je ispao iz lige pre 12 meseci, a Rašović i Ranković su potpisali za Fejhu…

Rašović izvlači ono najbolje

Vuk Rašović je, posle sjajne sezone, produžio ugovor sa Al Fejhom do 2025. Odomaćio se na Bliskom istoku, gde je skoro deceniju.

– Njegov kvalitet je da se lako adaptira i sjajno radi sa onim što mu je na raspolaganju – analizira Stojković. – Zna da izvuče najbolje iz zatečene ekipe. Traje jer je prilagodljiv. Samo još dva kluba, osim Fejhe, nisu promenila trenera, neki su posegli za čak po tri rokade.

Seća se dobro Vladimir njihovog zajedničkog perioda u Partizanu:

– U završnih pet kola sezone 2012/13 uzeli smo titulu, iste godine postali jesenji prvaci maltene bez pojačanja. Igrali smo, praktično bez špica, stekli četiri boda više od Zvezde, a taktički izgledali sjajno. Nijednog trenutka Partizan nije ličio na cirkusku, već na odgovornu ekipu.

Trebalo je da zadrže Smiljanića

Veliki rez tokom leta u Humskoj 1 zahvatio je i Milana Smiljanića, dugogodišnjeg Stojkovićevog prijatelja i saigrača, novog fudbalera Mornara iz Bara.

– Trebalo je da ga zadrže. Lola je profil potreban Partizanu – igrački, karakterno, emotivno – iz srca će Vladimir. – Dolazili su poslednjih godina mnogi igrači na poziciju zadnjeg veznog, ali jedino Smiljanić ima urođene karakteristike koje odgovaraju zahtevima igre Partizana. To se ne donosi sa strane, već se uči u školi.

Kod Smiljanića je, kaže, lopta „pod katancem“:

– Pametan je, sve vidi, racionalno deluje na terenu. Sad će mnogi posegnuti za njegovim privatnim životom, govoriti kako izlazi… Garantujem, međutim, da je, u situaciji u kojoj se nalazi Partizan, Lola idealan da obučava mlade naraštaje, da pokaže šta znači ljubav prema klubu, ko su bili Bobek, Vukotić, Bjeković… To se izgubilo, a dragoceno je. Morao je, u poslednje tri godine, Smiljanić da ima veću minutažu. Nisu mu je dali samo iz straha od reakcije javnosti. Setite se samo kakav aplauz celog stadiona je dobio kad je odigrao prvu utakmicu po povratku, protiv Mladosti. Posle toga, ne mogu da se setim da je sastavio dve, ili počeo neku ozbiljniju.

Izgubio motivaciju

U Srbiji je Stojkoviću, kako kaže, postalo psihički naporno:

– Naročito što je trajalo dugo. U prvim godinama uvek sam nalazio izlaz, da li kroz plasman u Evropu ili prezimljavanje, eventualno osvajanje kupa… Onda opet uđemo u Ligu Evrope i to te drži samo donekle. Već je viđeno da stalno ulaziš u Ligu Evrope, potrebno je nešto novo, a to je mnogo teško. Onda fudbalski gubiš motivaciju.