Naučnici i mislioci koji su radili za američku vladu smatrali su se dragocenim u SAD u periodu posle drugog svetskog rata, a Vašington ih je štitio od posledica njihovih užasnih prošlosti, piše reporter Njujork Tajmsa Erik Lihtblau u svojoj novoj knjizi „Nacisti u komšiluku: Kako je Amerika postala utočište Hitlerovim ljudima“.
On otkriva detalje državnog programa Operacija spajalica koji je doveo naciste u naučnu zajednicu Amerike.
Među doseljenicima iz Trećeg rajha bio je, sada pokojni, Vernher fon Braun, koji se smatra legendarnim naučnikom NASA, a koji je u ranijem životu nadgledao Hitlerovu Mittelwerk fabriku u kojoj su radili robovi i pomagao nacistima da razvijaju nove projektile.
Još jedan kontroverzni naučnik, dr Hubertus Štrughold i dalje se smatra „ocem svemirske medicine“, a čak je dobio i prestižnu nagradu Space Medicine Association, uprkos tome što je u svojoj nacističkoj karijeri pomagao organizovanje naučnih eksperimenata na ljudima u koncentracionom kampu Dahau.
„Operacija spajalica“ već dugo nije nikakva tajna, budući da su njeni detalji javnosti predstavljeni već 1946.
Međutim, Lihblauova knjiga po prvi put ilustruje politiku koja je stajala iza projekta, uključujući i pritiske iz Reganove Bele kuće da se odustane od progona zločinaca.
Na taj način, Amerika je postala azil za neke od najozloglašenijih Hitlerovih ljudi.
Vršeni pritisci na Regana
Lihtblau piše da se nisu svi u Vašingtonu slagali sa ovim projektom. Naprotiv, Ministarstvo pravde je tajno radilo na njihovim slučajevima.
Tajni tim istražitelja, piše Lihtblau, počeo je da prikuplja dokaze protiv doseljenika iz Nemačke početkom osamdesetih, uprkos pritiscima najviših krugova vlasti.
Tim je došao do prelomne tačke radeći na slučaju pokojnog Artura Rudolfa, Nemca koji se i dalje smatra ocem Saturn V rakete, koja je Amerikance odvela na Mesec.
Nakon što je slučaj izgrađen, uglavnom zahvaljujući njegovoj naivnoj saradnji, Ministarstvo pravde uspelo je da protera naučnika iz zemlje. Rudolf je detaljno opisao istražiteljima kako je nadgledao robove u Mittelweku i priznao svoju ulogu u egzekuciji radnika.
Prema dogovoru koji je sklopljen u samom državnom vrhu, Rudolf je morao da se odrekne američkog državljanstva i tiho se vrati u Nemačku 1984.
Nikad nije optužen za ratne zločine i umro je u Nemačkoj u 89. godini, a da nikad nije suočen sa prošlošću.
Nakon uspeha sa Rudolfom, istražitelji Ministarstva pravde pokrenuli su “Spajalica” tim. Lihtblau piše da je ta grupa u tajnosti otvarala istrage o više od deset nacista koji su postali američki naučnici.
Ipak, uspeh je bio kratkog veka.
Ljuti zbog toga što je njihov heroj proteran iz zemlje, zajednica iz Hantsfila prekinula je svu saradnju sa istražiteljima i potražila pomoć moćnih saveznika iz Vašingtona, čijim je lobiranjem Bela kuća blokirala dalji rad tima.
Na čelu lobi grupe bio je Pet Bjukenon, savetnik Regana i direktor komunikcija Bele kuće za vreme druge polovine “Spajalica” istrage.
Bjukenon je branio naučnike, tvrdeći da su nepravedno optuženi i da su svedoci među žrtvama bili nepouzdani.
Rudolf je ostao jedini uspeh tima Ministarstva pravde. Iako su istrage nastavljene i u 21. veku, piše Lihtblau, ni jedan drugi naučnik nacista nije odgovarao za svoje zločine
