Kako očuvati maternji jezik u Australiji

Poseta i gostovanje novinara “Vesti“ na srpskom radiju Bumerang, na 3ZZZ, početkom decembra, bila je odlična prilika da saznam kako naše kolege rade i da razgovaramo o zanimljivim tema.

Emitovanje dvočasovne, zabavno-informativne emisije, petkom od 22 sata do ponoći već se uhodalo, a ekipa, u sastavu Jovan Banjanin, predsednik, Blaža Parović urednik, Dejan Lukač, panel operator i voditelji Zorica i Mile Mihajlović, Vesna Ševo i Nataša Marjanović, sjajno su me ugostili i učinili sve da se dobro osećam.

Tema kako decu u Australiji naučiti srpski jezik, izazvala je živi razgovor u studiju.

Nataša Marjanović, koja je te večeri vodila program, interesovala se kako se novinar odlučio da radi kao učitelj u Srpskoj školi “Vuk Stefanović Karadžić“ Kizboro, imajući u vidu da je rad s decom predivan, ali i veoma odgovoran posao.

– Počela sam prvo da predajem đacima drugog i trećeg razreda, a sada četvrtog i petog. Upravo sam u pauzi razgovarala sa Zoricom na temu, zašto se mali broj ljudi koji dođu u Australiju, odlučuju da se posvete tom pozivu. Moram da priznam da je meni to bilo potpuno prirodno. Kao neko ko se preko 30 godina bavi novinarstvom, pa na posredan način i srpskim jezikom, bilo mi je logično da probam da deci ovde prenesem deo znanja i iskustva. Sem toga, za mene su dečiji umovi nešto najblistavije što može da postoji na ovoj planeti, i prosto uživam u radu sa njima – u dahu sam odgovorila.

Za kolege je to bila prilika da se našale i da pitaju, da li to znači da imam čelične živce?

– Ne trebaju vam čelični živci? Pa, ja izlude sa ovih mojih troje, a gde sa njih 20? – u šali će Dejan Lukač.

– Verovatno sam i ja kao roditelj dolazila u te faze, ali drugačiji je odnos kada ste učitelj. Sem toga, evo jednog primera. Deca u školi mi često prilaze i isključivo mi se obraćaju na srpskom jeziku, pa i ako slabije govore srpski, maksimalno se trude, a neki su bili i snalažljivi pa su među tražili i prevodioce među prijateljima koji bolje govore srpski – kazala sam.

Kroz šalu su Lukač i Blaža Parović dobacili da “prut radi“ i da je “batina iz raja izašla“, međutim, dobili su odgovor da takve metode rada uopšte nisu prihvatljive.

– Toga više nema, i strogo je zabranjeno da se deca kažnjavaju. Imate zadatak da na drugi način animirate decu da žele da uče. Kao što je uradio jedan direktor američke škole kada je obećao đacima da će pojesti insekta, istina jestivog, ukoliko svi u školi pročitaju za godinu dana najmanje jednu knjigu. I uspeo je. Mene danas moji đaci pitaju da li ću ja pojesti bubu ukoliko oni pročitaju Doživljaje Toma Sojera? Mislim da sam ih zaintrigirala da krenu sa čitanjem. Ujedno smatram da deci treba samo da dozvolite da budu deca – bila sam iskrena.

Bilo je to prilika da se Srpska škola u Kizborou pohvali da ima preko 100 upisanih đaka, i da se trenutno radi upis dece za novu školsku godinu.

– U procesu smo akreditacije za dopunsku školu po programu koji finansira Ministarstvo prosvete Republike Srbije. To znači da ćemo od 1. februara naš program, po kurikulumu vlade Viktorije, obogatiti i programom Republike Srbije. Pozivamo sve da se prijave do 15. decembra, s tim da su sva deca dobrodošla tokom cele godine.

Koleginicu Natašu je interesovalo gde to naši roditelji najčešće greše prilikom učenja srpskog jezika, posebno što žele sve najbolje svojoj deci.

– Prva greška koju roditelji čine je da u svojoj kući ne pričaju isključivo srpski. Ono što sam naučila za 3,5 godina koliko živim u Australiji, da deca vrlo rano kreću u vrtiće, dugo borave u tim ustanovama, svakodnevno se  susreću sa engleskim jezikom, a mnogo manje su u dodiru sa srpskim. Zatim, dolaze u situaciju da i u kući sa roditeljima govore engleski. Želja roditelja je upravo ovo što ste vi rekli, žele najbolje za svoje dete, i misleći da ako dobro savladaju engleski jezik, da će ih to približiti ovoj zajednici. S druge strane, upravo australijska država i zajednica insistira na različitosti svih nas i smatra da to čini ovu državu jakom. Ovo bi trebao da bude razlog više da se mi, kao predstavnici srpske zajednice, angažujemo da naša deca znaju naš, srpski jezik, da znaju svoju kulturu, poreklo, da budu ponosni na to ko su – kazala sam, a nastala je polemika.

S jedne strane, Blaža Parović je rekao da se u njegovoj kući govori 99% srpski, ali da njegova kćerka gubi srpski jezik i da je njena mogućnost da mu odgovori na srpskom, u ovom momentu ravna nemogućoj misiji.

Međutim, nikako nije mogao da se složio sa mojim stavom, da onog momenta kada je pristao da odgovara kćerki na engleskom da je nastao problem u savladavanju srpskog.

S druge strane, Mile Mihajlović je izneo svoje iskustvo da njegova starija kćerka priča, dok mlađa ne govori srpski, iz prostog razloga što je više bila okružena engleskim jezikom i australijskim prijateljima.

I da dok god su deca govorila srpski do četvrte godine, to se sa polaskom u školi polako gubilo, da bi deca potpuno prestala da komuniciraju sa roditeljima na srpskom.

Iako su se svi složili da deca vremenom umesto da imaju veći fond reči na srpskom kako su starija, ona zaboravljaju i ono što su znala. Međutim, kao i uvek, i studiju se pokazalo kao tačno, da neki roditelji mogu da prihvate da je odgovornost učenja maternjeg jezika na njima, dok drugi nisu na to spremni.

U želji da da predlog kako bi uspeli, da u nedostatku slobodnog vremena roditelja, deca ipak ne zaborave srpski podsetila sam na praksu u zapadnoj Evropi, gde naši gastarbajteri angažuju devojke ili žene koje im pomažu u kući i ovde računa o deci. Kako te žene ne znaju jezik zemalja u koje su došle, decu su prinuđena da sa njima govore srpski.

Međutim, kolege su bile mišljenja da zbog toga što ne postoji ugovor između Australije i Srbije oko radnih viza nemoguće, usledio je sledeći predlog.

– Rešenje bi bilo osnivanje vrtića na srpskom jeziku. Do sada to niko nije uradio i naša škola to planira u budućnosti. Otvaranje vrtića gde će se raditi bilingvalno, na srpskom i engleskom, i gde će deca sve do prvog razreda imati mogućnost da uče srpski jezik.

Kada je reč o nedostatku rečnika pružite mogućnost detetu da sa različitih strana dođe u dodir sa jezikom. To je pre svega muzika, a zatim čitanje i gledanje domaćih filmova i serija.

– Zato i mislim da je ideja srpskog vrtića odlična, i ukoliko želimo da zadržimo naš jezik na ovim prostorima smatram da treba dobro da poradimo na tome, jer upravo u toj deci je budućnost svih nas – istakla sam na kraju.

Moderni metodi učenja

– Ukoliko se deca upišu u srpske škole, bilo u Kizborou, Sent Albansu ili Branzviku, mi sa naše strane obećavamo deci odličan provod, jer je izuzetno važno da deci pružite priliku da zanimljivo uče srpski jezik, a vi, kao nastavnik, morate da se prilagodite. Naša deca danas, kao da su se rodila sa mobilnim telefonima, i ukoliko vi ne koristite različita tehnička pomagala ne možete da im se približiti. Morate da koristite neku vrstu njihovog rečnika, da bi ste se bolje razumeli, da bi deca želela da sarađuju sa vama, i podelila sa vama sve što im je važno – bilo je objašnjenje kako se uči srpski.

Iskustvo roditelja

– Sve je to tačno. Kod mene je ista stvar sa moje troje dece, koji sad žele da nauče srpski i teraju me da s njim u njihovih 16-17 godina pričamo srpski. Svi mi imamo lična iskustva. Ali, gledajući i ljude koje poznajem, ima ljudi koji su insistirali da se u kući priča srpski, i pomagali su deci kad dođu iz osnovne ili srednje škole da novo naučene koncepte na engleskom nauče i na srpskom. Blažim insistiranjem, ne prutom, kao što sam se malopre šalio, njihova deca, koja su godište moje dece ili starija, danas čisto pričaju srpski – primetio je Zoran Lukač.