Kako ljudima „dođu“ reči koje govore pred smrt?

Antropološka studija o tome šta nam prolazi kroz glavu kada smo svesni da je kraj blizu, pokazuje interesantne stvari.

Šta o poslednjim rečima pred smrt kažu biologija, antropologija i lingvistika? Da li su famozne „poslednje“ reči nešto što se može nagovestiti.

Time se u svojoj knjizi bavi i Lisa Smart koja je o tome, iz perspektive lingvistike, napisala knjigu „Words on the Threshold“. U toj knjizi, između ostalog, spominje i kako je njen otac, Mort Felis (uvek se šalio kako to na latinskom znači ‘srećna smrt’) podnosio poslednje tri nedelje života kada je, omamljen bolovima i lekovima protiv raka, lebdeo između ovog i onoga sveta.

Transkribovanje njegovog „brbljanja“, kaže, dalo joj je određeni osećaj smirenosti pre njegovog odlaska, piše The Atlantic, a prenosi Ekspres.hr.

„Dosta. Hvala, i volim te i dosta“, rekao je supruzi Suzan veče pre nego što ga je pronašla mrtvog. Taj klinički psiholog puno je govorio pre smrti, ali malo toga do kraja shvatljivog. „Ima toliko toga u tuzi“, rekao bi. „Spustite me odavde, rekao bi drugi put“, a halucinirao je i anđele i tvrdio je da je soba koja je bila potpuno prazna, prepuna ljudi.

On je jedan od 181 osobe čije je predsmrtne rečenice Smart zapisala, pokušavajući da pronađe neku matricu. Nije to jedno od onih romansiranih dela sabranih „poslednjih reči“, već antropološka studija o tome šta nam prolazi kroz glavu kada smo svesni da je kraj blizu. Ideja je bila da se prouči „psihičko stanje tačno pre smrti“.

Time se bavio i antropolog Artur Makdonald. Podelio je ljude koje je slušao u 10 kategorija spram njihovih zanimanja (političari, filozofi, pesnici…) i zaključio kako „ljudi bliski vojnim zanimanjima“ imaju najviše zahteva i direktiva, filozofi, matematičari i edukatori pitanja i izjava, a umetnici i naučnici su „škrti“ na rečima. Nemački naučnik Karl Gutke u svojoj knjizi „Last Words“ kaže kako je Makdonald pokušao da kvantifikuje rezultate.

O komunikaciji pre smrti knjige su napisale i medicinske sestre Megi Kalanan i Patricija Keli, i to 1992. godine.

„Kako osoba postaje slabija i više joj se spava, komunikacija s drugima postaje suptilnija. Čak i kad je ljudima previše teško da govore, ili su izgubili svest, mogu da čuju. Sluh je poslednje čulo koje se gasi“, stoji u njihovoj knjizi.

Poslednje reči Džordža Buša starijeg bile su „volim i ja tebe“, kao odgovor na rečenicu „volim te“ koju mu je rekao sin, Džordž Buš mlađi.

U članku nemačkog magazina Der Spiegel lekari otkrivaju koliko ljudi u trenucima smrti mahnito psuje, ili doziva imena supružnika i dece. Većina muškaraca u nekom trenutku doziva majku.

Delirium, zbog lekova ili temperature, je priča sama za sebe.

Najčešće se spominje „mutnost“ ili „osećaj kao da lebdimo“. Mnogo znamo, piše Atlantic, o počecima govora, od prenatalnog perioda, ali sam je kraj i dalje obavijen tajnom. Upravo je zato Lisa Smart započela saradnju sa psihijatrom Rejmondom Mudijem Mlađim koji se bavi iskustvima sa same „ivice smrti“, a 1975. godine je napisao hit-knjigu „Life After Life“.

Zajedno su napravili i Final Words Project, vebsajt koji se bavi životom, smrću, svesnošću i lingvistikom. Uvek kao primer Smart tu navodi svoga oca, koji je koristio fraze koje nama nisu imale smisla (ali njemu jesu). „Moram ići dole, moram se odvojiti“, kao da mu telo lebdi između nečega. Onda je bilo i mnogo ponavljanja (Zelene dimenzije! Zelene dimenzije!) koja su česta kod ljudi s demencijom i u delirijumu. Ponavljao je Felis i brojeve i pokrete, dok su neki drugi umirući, piše Smart, pričali metafore o odlasku, bilo brodom, nebom, kopnom ili nešto treće…

Metafore o odlasku primetile su i Kalahan i Keli i zabeležile u svojoj knjizi. „Kao da znaju da im je vreme da umru“, kažu. Prisećaju se kako je jedan pacijent ponavljao „kad bih samo mogao pronaći kartu, samo kad bih mogao pronaći kartu, bio bih kod kuće“.

Razumevanje lingvističkih matrica i razloga zašto se i kako komunicira pre umiranja moglo bi uveliko olakšati razumevanje smrti, ali i šta želi da nam kaže osoba koja je na samrti. Nekada su ljudi umirali vrlo naglo, ali napretkom tehnologije danas se živi dugo i umire polako, u institucijama. Utoliko je komunikacija jako važna.

Iako je Smartina knjiga „obojena“ željom da se pogleda u život posle života ona je i dalje jedna od retkih pisanih ostvarenja na jednu vrlo zanimljivu, a zanemarenu temu.