Iranski režim je opasno počeo da gubi legitimitet i javno nezadovoljstvo zbog korupcije, neefikasnosti, ekonomskog očaja i političke izolacije bilo je na rekordnom nivou. Samo jedna stvar je mogla da oživi sistem: veliki spoljni neprijatelj, piše Al Džazira Balkans.
Druga decenija 21. veka loše je završavala za iranske teokrate. Najveće dostignuće reformističkog predsednika Hasana Rohanija, Zajednički sveobuhvatni plan delovanja – „nuklearni sporazum“ sa SAD i članicama Saveta bezbenosti UN i Nemačkom – stvorilo je nade u normalizaciju i ekonomski prosperitet Irana.
U maju 2018. on je pokidan na komade rukama Trampove administracije. Drugi potpisnici ili nisu mogli ili nisu hteli da poštuju svoje obaveze po tom međunarodnom sporazumu, koji je garantovao Savet bezbednosti.
Do novembra 2019. javno nezadovoljstvo bilo je vrlo osetno u Iranu. Potom je eskaliralo u još jednom spontanom samozapaljenju narodnog besa. Dve godine nemiri su bili zbog jaja. Sada je cena benzina udvostručena preko noći.
Takva događanja ne označavaju samo ekonomski očaj naroda nego ukazuju na radikalni gubitak vere u legitimnost Islamske Republike. Poslednji nemiri bili su obeleženi žestinom i prodornošću.
Stotine demonstranata poginulo, 7.000 uhapšeno
Režim je brzo odgovorio na novi ustanak gašenjem interneta i puštanjem falangi policije za kontrolu masa u crnim odelima uz pomoć mase paravojnih snaga i unajmljenih nasilnika. Jedno od područja u kojem je režim efikasan jeste veština pronalaska lokalnih disidenata. Stotine su poginule, a do 7.000 ih je uhapšeno.
Ali, u decembru 2019. pobeda vlasti protiv očajnih demonstranata zvučala je začuđujuće šuplje. Vrhovni vođa, koji je ohrabrio nasilni odnos prema protestima, izgledao je posustao u svojoj ratobornosti da bi na kraju žrtve nereda nazvao „mučenicima“. Izgledalo je da je režim preživeo još jedan izazov. Ali, njegov legitimitet postao je opasno mršav i javno nezadovoljstvo zbog korupcije, neefikasnosti, ekonomskog očaja i političke izolacije bilo je na rekordnom nivou.
I onda je došao snažni, okrepljujući vjetar, koji je napunio jedra iranskih teokrata i podigao ih iz njihove potištenosti. Ukazao se dron na čistom nebu iznad Međunarodnog aerodroma u Bagdadu i razneo konvoj u kojem je bio najpopularniji vojni komandant u istoriji Islamske republike.
Ubistvo Solejmanija galvanizovalo je stanovnike u stanje kolektivnog bega. Njegove pogrebne procesije proteklih dana porede se sa onima kada su se Iranci opraštali od ajatolaha Homeinija prije tri decenije.
Ljudi ponovo uzvikuju „Smrt Americi“
I onda je predsednik Tramp stavio glazuru na tortu pretnjama da će bombardovati iranske gradove i uništiti persijsko kulturno nasledstvo. Zahvaljujući Trampovoj ogromnoj nesmotrenosti, ekstremno nepopularni vrhovni vođa i njegovi pomoćnici sada sa suzama u očima predvode ogromne skupove ožalošćenih. Ljudi ponovo uzvikuju „Smrt Americi“ kao da to zaista misle.
Samo jedna stvar je mogla da oživi sistem: veliki spoljni neprijatelj. A koji bi neprijatelj bio bolji od dobrog starog ljudoždera, Amerike, „Velikog satane“? Problem je bio u tome što je nakon četiri godine okrivljivanja tog izmišljenog neprijatelja za sve priča izgubila na kredibilnosti.
Ubistvom Solejmanija, uz Trampove obnovljene sankcije i njegove nasilničke tvitove, Iran kanališe vedre dane Homeinijeve revolucije. Karikatura ružnih američkih političara koja se promoviše već 40 godina ponosno se vidi u telu aktuelnog stanovnika Bele kuće, zaključuje Al Džazira Balkans.
