Kad trošiš više nego što imaš

Stvarno se mora pozdraviti nastojanja australijske vlade na različitim nivoima, a u cilju izlaska iz ekonomske krize izazvane pandemijom.

Činjenica da se u NSW planira reforma poreskog sistema, o čemu smo nedavno pisali, sa prevashodnim ciljem povećanja prometa na tržištu nekretnina, jeste samo jedna u nizu sveobuhvatnih aktivnosti države u cilju upošljavanja što većeg broja ljudi.

Ono o čemu danas pišem su najave koje dolaze iz vlade da se bankarskom sektoru na neki način omogući, odnosno, dozvoli da “olabavi“ kriterijume pozajmljivanja novca.

Drugim rečima, to znači da bi banke i ostale institucije lakše odobravale kredite za kupovinu nekretnina, za izgradnju ili refinansiranje postojećih kredita. Ovu oblast regulišu strogi zakoni koji bankama ne dozvoljavaju da vam pozajme novac osim ako im ne donesete dokaze da možete plaćati rate za kredite po znatno većim kamatnim stopama.

Zato su potrebne potvrde da su vam prihodi stabilni i da im dokažete da je njihov novac siguran, zbog čega su mnogi naprosto odustali od pozajmljivanja novca, a samim tim i od kupovine nekretnina. To nije dobro za privredu i dugoročno je neodrživo, pa zbog toga država daje signal da će banke imati veću slobodu pri odobravanju kredita.

Poziv za pomoć

Šta se zapravo desilo u poslednjih desetak godina, pa su se stvari toliko zaoštrile, odnosno, kriterijumi banaka toliko podigli da je teško pozajmiti novac za kupovinu nekretnine?

Više je faktora, ali bih izdvojio neodgovornost pojedinaca, odnosno, onih ljudi koji pozajmljuju novac i onda upadnu u problem zbog neodgovornog ponašanja.

Kada takvi potroše novac na putovanja, loše navike, kocku ili sli

no, onda se obraćaju državi za pomoć kriveći banku koja im je odobrila kredit, brokera koji im je pomogao da pronađu adekvatan kredit, advokata kojega tobože nisu razumeli kada im je davao savet i slično.

Kako je moguće da neko kupi nekretninu i onda upadne u problem da ne može da plaća ratu u zemlji, gde ne radi samo onaj ko ne želi da radi? Kako i zašto je moguće da neko izgubi na nekretninama u zemlji gde je decenijama vrednost nekretnina rasla po prosečnim godišnjim stopama od 7, 10 i više odsto?

Moguće je i dešavalo se upravo to, ali pre svega što su pojedinci trošili daleko više nego su zarađivali, gde su nenamenski trošili novac i na kraju balade, kada bi se potrošio “equity“ onda su se obraćali za pravnu pomoć i pitali kako su oni uopšte dobili kredit, govorili da nisu znali šta potpisuju i slično.

Država je preko svojih institucija donosila zakone koji su sprečavali banke da prodaju kredite po dotadašnjim standardima, već su te kriterijume značajno pooštravali. I šta se onda dešavalo? Ljudi koji su mogli da vraćaju kredite, posebno u situaciji istorijski niskih kamatnih stopa, nažalost nisu mogli da kupe nekretnine i propustili su veliki talas rasta vrednosti.

Promene su nužne

Situacija restriktivne politike pozajmljivanja novca nije dobra s više aspekata i zbog toga će doći do promena. A, promene su nužne jer se ulazi u novi ciklus koji će značiti više kredita, više kupovina, više posla za sve u nizu, a samim tim i za privredu u celini.

U narednom periodu odgovornost sa banaka će postupno biti prebačena na pojedinca koji novac traži, a verujem da će to biti propraćeno i promenama u zakonima koji regulišu tu oblast.

Oni koji su u vreme male nezaposlenosti, niskih kamatnih stopa i rasta vrednosti nekretnina ipak uspeli da izgube novac i pritom krive sve druge samo ne sebe, oni me podsećaju na malog Pericu iz ove anegdote:

Došao jednog dana Perica u školu, ali nije uradio domaći. Učitelj ga ljutito pita zašto nije uradio domaći.

“Paaa…“, počne Perica da zamuckuje. “Nisam mogao da se koncentrišem od preglasnog televizora“.

“Dobro“, reče učitelj sa dozom razumevanja. “A, zašto nisi rekao ukućanima da smanje ton, zašto ih nisi lepo zamolio, sigurno bi te poslušali“.

“To nikako nije bilo moguće“, nastavi da se pravda Perica.

“Zašto?“, navalio je učitelj.

“Pa, bio sam sam kod kuće“, objasni Perica.