Srpske košarkašice: Još sanjamo!

Srpske košarkašice su predvođene selektorkom Marinom Maljković osvojile novo odličje i još jednom obradovale naciju, a odmah posle toga našu redakciju su posetile plejmejker Aleksandra Stanaćev, koja je trijumfu nad Britankama u borbi za bronzu doprinela sa po šest poena i asistencija, i mlada Anđela Dugalić, velika nada srpske košarke.

„Da nam je neko ponudio bronzu pre početka prvenstva, naravno da bismo je odmah prihvatili“ – samo je jedna od izjava naših košarkašica posle još jednog uspeha. Da li je to stvarno tako pitali smo i Aleksandru?

– Pripreme su počele 1. maja i već tada smo znale da nas čeka veoma težak posao. Stručni štab je sve odlično pripremio i redovno smo gledali snimke naših protivnika. Od starta priprema na Zlatiboru spremale smo se za tu „grupu smrti“ – počela je priču popularna Švrća. – Dva meseca smo trenirali po dva puta dnevno i naravno da je bilo naporno. Bile smo umorne i pre početka prvenstva, ali na kraju krajeva sve se to zaboravilo na završetku Evrobasketa, a naročito sada kada smo svi presrećni zbog medalje.

Tri trijumfa u grupi u Zrenjaninu, pa „lagana“ pobeda nad Švedskom u četvrtfinalu, a onda to polufinale protiv „nepobedive“ Španije. Težak meč u koji su naše košarkašice ušle sa određenom dozom pritiska i odgovornosti zbog domaćeg terena.

Šut ih nimalo nije služio te kobne večeri, ali su ipak „bile u utakmici“ i u jednom trenutku čak i „imale“ Špankinje, ali znamo kako se sve završilo. Košarkašica španskog Zamarata je debitovala na velikim takmičenjima, a igrala i za selekcije Srbije do 16, 18 i 20 godina. Na Evropskom juniorskom prvenstvu u Udinama bila najbolji asistent šampionata sa prosekom od 5,1 uspešnih dodavanja uz devet poena po meču (Srbija je zauzela četvrto mesto).

Aleksandra već pet godina igra u španskom prvenstvu i veoma dobro poznaje špansku košarku. Kako je doživela polufinale sa Špankinjama?

– Pre polufinala rekla sam da će biti teško, jer oni veoma dobro trče i igraju kontranapade. Čak 80 odsto njihove igre svodi se na tranziciju, ne samo u reprezentaciji, nego i u španskom prvenstvu. Nismo uspeli da iskontrolišemo njihovu igru, šut nas nije služio, postigle smo samo jednu trojku za 40 minuta. Nismo ušle u okršaj agresivno kako znamo, nismo nametnuli svoj ritam već je to uradila Španija i to nas je koštalo plasmana u finale – priseća se Aleksandra.

Srpske košarkašice su više nego dominantno odigrale za bronzu i dobile Veliku Britaniju sa čak 26 poena (81:55). Usledilo je slavlje, pošto ova medalja posle svih problema i povreda tokom priprema i šampionata, predstavlja zaista ogroman uspeh.

– Neverovatno je, još nismo svesne svega što se dešava… Trebaće nam nekoliko dana da se sve slegne pa da razmislimo, ali naravno da smo zadovoljne! Naš glavni i osnovni cilj bio je viza za olimpijski kvalifikacioni turnir, a kad smo to uradile znale smo da medalja nije daleko! U meču za treće mesto smo imali Britaniju za koju smo znali da nije jaka kao Španija ili neka druga selekcija, ali smo ušle jako, ispoštovale dogovor sa selektorom i zato smo i pobedile sa 20 razlike – nasmejala se Švrća.

Adrenalin

Aleksandra Stanaćev zaključuje:

– Iscrpljene smo, ali srećne i zadovoljne! Retke su one koje su spavale u noćima posle utakmica, ostajale smo budne i do četiri ujutru, a onda nas je ujutru opet čekao trening kao da ništa nije bilo… Adrenalin je radio svakodnevno!

Ljubav čini čuda

Aleksandrin dečko je Španac… Na pitanje pred polufinalni meč „za koga će Hesus navijati“ odgovorila je kratko i jasno: „Za Srbiju, naravno!“

Ponosni deo tima

Naša druga gošća Anđela Dugalić, poreklom je iz Studenice kod Kraljeva, rođena je 2001. u Čikagu i predstavlja budućnost srpske košarke. Ona nije bila na konačnom spisku od 12 devojaka koje su branile boje naše države na Evrobasketu, ali je odlukom selektora Marine Maljković do kraja ostala uz tim, pa se zato medalja nalazi i oko njenog vrata! Pitamo Anđelu kako je njoj sve ovo tokom šampionata izgledalo sa strane?

– Ponosna sam što sam deo ovog tima! Ovakva prilika se ne propušta, ovo je najveća stvar u mom životu. Trenirati sa njima i gledati ih kako igraju znači mi baš mnogo. Nisu one samo starije ili iskusnije nego imaju i veliko košarkaško znanje, jer već nekoliko godina igraju ovakve utakmice i tačno znaju kada i kako treba da se ponašaju, a to je baš ono što ja želim da postanem. Naravno, potrebno mi je još dosta treninga i utakmica da bih došla do tog nivoa, naučila sam mnogo za ovo vreme koje sam provela sa njima – iskrena je Anđela.

Ostala joj je još jedna godina srednje škole, pa onda Univerzitet, načelni dogovor sa Oregonom je postigla, ali naglašava da još ima vremena do konačne odluke. Srednjoškolske košarkaške lige u SAD su dosta posećene, kako ste doživeli atmosferu u Zrenjaninu i Štark areni?

– U srednjoj školi veći deo publike čine porodica i prijatelji, dok je na univerzitetu nešto drugačije. Ali ovo što sam videla u Srbiji je nešto neverovatno. Ženska košarka tamo nije toliko popularna kao muška. Znamo koliko se prati NBA i njihova muška reprezentacija kad igra neko veliko takmičenje, dok je ovde to na skoro istom nivou kada je nacionalni tim u pitanju. U našoj zemlji ljudi vole sport, a naročito košarku – zaključila je Anđela.

Žali za Studenicom

Anđelin tata je iz Studenice kod Kraljeva, a mama iz Vranova kod Smedereva, da bi 1996. zajedno otišli u okolinu Čikaga gde su kasnije rođeni Anđela i njen stariji brat Miloš, koji takođe igra košarku.

– Ovo je četvrti put da sam u Srbiji. Poslednji put sam bila pre sedam godina, jer svakog leta imamo neku letnju ligu. Do sada nikada nisam posećivala Beograd, sa aerodroma bismo išli pravo za Kraljevo i Studenicu. Sada nisam stigla da odem tamo, jer u četvrtak moram nazad, ali sećam se da je priroda prelepa. Žao mi je što sada ne mogu da odem bar na kratko, ali iz Beograda do Studenice treba po četiri sata u jednom pravcu, a onda let od 12 sati… Bilo bi mi previše.

Dugo uz „plave“

Anđela je košarku počela da trenira sa šest godina i do sada je često pratila mečeve naših nacionalnih timova.

– Tata nam je uvek puštao utakmice reprezentacije. Poslednjih godina sam češće gledala našu žensku selekciju nego mušku, jer time želim da se bavim. Sada sam tu sa njima i osećaj je neverovatan, nadam se da će ovako biti još dugo.